Presudom Višeg suda u Vranju 3Kž1.br.315/19 od 29.10.2019. godine odbijene su kao neosnovane žalba branioca okrivljenog AA - advokata Violete Tasić koja je istovremeno i punomoćnik protivtužioca AA i žalba punomoćnika privatnog tužioca BB - advokata Vesne Mitić, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Surdulici, Sudska jedinica u Vladičinom Hanu K. br. 154/18 od 03.07.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA - advokat Violeta Tasić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači presudu Osnovnog suda u Surdulici, Sudska jedinica u Vladičinom Hanu K.br.154/18 od 03.07.2019. godine u stavu I izreke i presudu Višeg suda u Vranju 3Kž1.br.315/19 od 29.10.2019. godine u delu koji se odnosi na okrivljenog AA i to tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe, a privatnog tužioca BB obavezati da okrivljenom AA nadoknadi troškove postupka.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da delo za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim nije krivično delo, obzirom da radnja okrivljenog AA opisana u stavu I izreke prvostepene presude, kao i u privatnoj krivičnoj tužbi privatnog tužioca BB, ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je ovaj okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Naime, po stavu branioca, izreka pravnosnažne presude sadrži samo objektivni uslov inkriminacije krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, ali ne i da su inkriminisane reči - komentar okrivljenog postavljen preko interneta i to društvene mreže „...“, iznete u nameri omalovažavanja privatnog tužioca BB, a koja namera je bitan subjektivni element predmetnog krivičnog dela i mora biti sadržana u izreci presude kojom se okrivljeni oglašava krivim za krivično delo uvreda.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Osnovni oblik krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog. Stavom 2. istog člana je propisan teži oblik ovog krivičnog dela - ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u stavu I izreke prvostepene presude i to da je okrivljeni AA „ ... preko interneta i to društvene mreže „...“, sa umišljajem i u stanju uračunljivosti, uvredio privatnog tužioca BB ..., tako što je nakon komentara privatnog tužioca: „Sramota što se taj objekat godinama urušava. Mesto je idealno za hotel sa bazenom i spa centrom“, najpre isti lajkovao, a zatim objavio svoj odgovor na komentar privatnog tužioca tekstom: „Ko je bre to lopov ... iz ... da brine za ...“, pri čemu je okrivljeni bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“, a u vreme kako je to bliže označeno u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Naime, za radnju krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ nije neophodno da sadrži nameru okrivljenog da omalovaži oštećenog i stoga ne mora biti obuhvaćena izrekom presude, osim u slučajevima iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. do 3. KZ kada, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvrede iz stava 1. i 2. člana 170. KZ, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ulazi u njen pojam i mora biti obuhvaćena izrekom presude. Međutim, kako iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog AA, utvrđenog u stavu I izreke prvostepene presude, ne proizilazi da je okrivljeni uvredljivu izjavu dao u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, dakle kako se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. i 2. KZ, to stoga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim. Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da je u obrazloženjima nižestepenih presuda samo konstatovano da je izjava okrivljenog AA omalovažavajuća sa stanovišta objektivnog opšteg shvatanja, ali je pri tome izostala jasna ocena suda u kojoj nameri je okrivljeni postavio navedenu izjavu - svoj komentar na „...“, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Kako ova povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Violete Tasić, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedenu povredu zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                                        Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić