Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 883/23 od 09.11.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 1427/21 od 29.06.2023. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Miroslav Popović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) i člana 439. tačka 1), 2) i 3) i člana 441. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret i oslobodi ga obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka ili da pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da pobijane presude preinači u delu odluke o krivičnoj sankciji i da okrivljenog osudi na kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca, koju bi izdržao u prostorijama u kojima stanuje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne odluke protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 441. stav 4. ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na taj način što u optužnom predlogu uopšte nije navedeno šta je to okrivljeni kritičnom prilikom navodno hteo protivpravno da prisvoji, niti je to dokazivano u toku postupka, već su sa jedne strane prvostepeni sud ne utvrđujući šta je to konkretno hteo da protivpravno prisvoji i drugostepeni sud sa druge strane koji je utvrdio da je okrivljeni hteo da protivpravno prisvoji predmetni automobil, prekoračili predmet optužbe i na taj način učinili navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka.

Ovakve navode Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda odnosi se na isto lice i na isto krivično delo, te po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na okrivljenog bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datim u dispozitivu optužnog akta.

Shodno navedenom Vrhovni sud nalazi da kako je činjenični opis u izreci pravnosnažne presude identičan činjeničnom opisu iz optužbe, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela teška krađa u pokušaju iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 30. KZ, to su neosnovani navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, odnosno da je povređen zakon prilikom odlučivanja o troškovima krivičnog postupka na taj način što sud nije izrekao odluku da se okrivljeni oslobodi od obaveze naknade troškova krivičnog postupka imajući u vidu da je isti nezaposlen.

Vrhovni sud nalazi da su izneti navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti neosnovani.

Ovo stoga što je odredbom člana 264. stav 4. ZKP propisano da u odluci kojom rešava o troškovima sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 1) do 6) i tačka 9) ovog zakonika, kao i nagrade za veštaka i postavljenog stručnog savetnika, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izdržava, a ukoliko se ove okolnosti utvrde posle donošenja odluke o troškovima, predsednik veća odnosno sudija pojedinac može posebnim rešenjem da oslobodi okrivljenog od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka.

Dakle, odredba člana 264. stav 4. ZKP predviđa fakulativan osnov za oslobađanje od plaćanja troškova krivičnog postupka, odnosno samo mogućnost, ali ne i obavezu suda da okrivljenog oslobodi od dužnosti da u celini ili delimično naknadi troškove krivičnog postupka ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi ili ukoliko okrivljeni dostavi dokaze – podatke o tome da bi plaćanjem navedenih troškova bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koje je on dužan da izdržava, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, pa kako je okrivljeni u konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen zbog predmetnog krivičnog dela, to je pravilnom primenom člana 264. stav 1. ZKP okrivljeni pobijanom pravnosnažnom presudom obavezan da snosi troškove krivičnog postupka.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog je numerički označio i da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koji predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, međutim prilikom obrazlaganja ove povrede branilac navodi da je okrivljeni imao nameru da se u automobil marke „AUDI“, čiju bravu je obio, skloni za vreme policijskog časa i u njemu prespava, a ne da isti otuđi, te da nije dokazano da je imao nameru da nešto protipravno prisvoji bilo vozilo, bilo nešto što se u vozilu nalazilo, na koji način osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Osim toga, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer se u konkretnom slučaju može raditi o krivičnom delu neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila u pokušaju iz člana 213. KZ, a koja povreda predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim isticanje ove povrede branilac obrazlaže navodima da nižestepeni sudovi nisu utvrdili nameru okrivljenog da vozilo pokuša da „upali“ nožem kojim je obio bravu, u kom slučaju se po navodima branioca radi o krivičnom delu iz člana 213. KZ, a kako se za navedeno krivično delo goni po privatnoj tužbi, to je učinjena i povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, jer okrivljeni nije gonjen od strane ovlašćenog tužioca.

Napred iznetim navodima branilac na osnovu sopstvene ocene dokaza izvodi zaključak o nepostojanju krivičnog dela i nepostojanju ovlašćenog tužioca, te suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je sud u slučaju sumnje, sporne činjenice u vidu utvrđene namere okrivljenog koju je imao kritičnom prilikom trebalo da reši u korist okrivljenog, te je na taj način učinjena povreda zakona iz člana 16. stav 2. ZKP, jer nije dokazano da je okrivljeni imao nameru da nešto protipravno prisvoji, odnosno sudovi su dužni da o toj spornoj činjenici odluče primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 15. stav 2. ZKP.

Takođe branilac u podnetom zahtevu ukazuje da prvostepeni sud nije dao potpune i jasne razloge za zaključak da je okrivljeni imao nameru da pribavi protivpravnu imovinsku korist koja prelazi 5.000,00 dinara, čime suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Branilac u podnetom zahtevu ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, ali prilikom obrazlaganja istaknute povrede navodi da je izrečena kazna okrivljenog previsoko odmerena, da nisu uzete u obzir i cenjene sve olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog, da kao olakšavajuća okolnost nije cenjena činjenica da je delo ostalo u pokušaju, a okolnosti da je okrivljeni mlad čovek, da se korektno držao tokom krivičnog postupka, da prethodno nije krivično osuđivan su okolnosti koje su sudovi celini, ali nisu u dovoljnoj meri dali značaj ovim okolnostima, na koji način branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, koja ne predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 15. ZKP, člana 16, člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, člana 440. ZKP i člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković