Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Marko Andrić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati Višem sudu na ponovno odlučivanje. Stavljen je i predlog da se odloži izvršenje pravnosnažne presude Višeg suda u Beogradu K 101/2020 i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 658/21.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da je sud suprotno optužnom predlogu utvrdio da, u sukobu između okrivljenog i oštećenog neposredno pre ubadanja oštećenog, nije došlo do razmene udaraca pesnicama u glavu između njih, na koji način je optužba prekoračena na štetu okrivljenog, odnosno ne postoji objektivni identitet optužbe i presude. Po stavu odbrane, izostavljajući navedenu činjenicu u presudi sud je osudio okrivljenog za drugačije - teže delo, nego što mu je optužbom stavljeno na teret, budući da iz optužbe proizilazi da je okrivljeni prvo uzvraćao udarce oštećenom pesnicama pa tek onda zbog nemogućnosti odbijanja napada, istog povredio nožem, dok je presudom utvrđeno da je odmah potegao nož i direktnim umišljajem pokušao da liši života oštećenog. Dalje se navodi da, u konkretnom slučaju, odbrana smatra da je krivično - pravno relevantno u presudi izostavljanje ovog dela činjeničnog opisa krivičnog dela pre svega zbog primene instituta nužne odbrane, njenog eventualnog prekoračenja i utvrđivanja vrste umišljaja.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe), a odredbom stava 2. istog člana je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva i identitet u pogledu pravne ocene dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni identitet optužbe i presude, ali ni subjektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA. Ovo, imajući u vidu da su bitna obeležja bića krivičnog dela činjenično ista i u dispozitivu optužnog akta tužioca i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela, datog u optužnom predlogu javnog tužioca. Sud je izostavljajući deo navoda iz dispozitiva optužnog akta, koji se ne odnosi na bitna obeležja bića krivičnog dela u pitanju, samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu, a koja izmena nije izvršena na štetu okrivljenog, jer okrivljeni nije oglašen krivim za veću kriminalnu aktivnost i volju („kriminalnu količinu“), niti je presuda izmenjena na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Dakle, kako je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela ubistvo na mah u pokušaju iz člana 115. u vezi člana 30. KZ (za koje krivično delo je i podignut optužni predlog Višeg javnog tužioca u Beogradu Kto.br.616/19 od 29.04.2021. godine), to su u konkretnom slučaju, neosnovani navodi branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored iznetog, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu Zakonika o krivičnom postupku iz člana 441. stav 4. ZKP navodima da je presudom Višeg suda u Beogradu K br. 101/2020 okrivljeni pravilno oslobođen plaćanja troškova krivičnog postpuka, pri čemu je sud uzeo u obzir imovinske prilike okrivljenog, te je ocenio da bi plaćanje tih troškova moglo ugroziti njegovu egzistenciju i egzistenciju njegove porodice, dok je Apelacioni sud po žalbi tužilaštva u pogledu odluke o troškovima preinačio presudu Višeg suda u Beogradu tako što je okrivljenog obavezao da naknadi troškove krivičnog postpuka, o čijoj visini će odlučiti prvostepeni sud posebnim rešenjem. Po stavu odbrane, Apelacioni sud je pogrešno zaključio da okrivljeni u trenutku osude ostvaruje prihode i po osnovu ugovora o delu i po osnovu ugovora o radu, te utvrdio da je njegov mesečni prihod u visini od najmanje trostrukog iznosa prosečne zarade u Republici Srbiji. U vezi sa iznetim se navodi i da je netačna tvrdnja tužilaštva da okrivljeni zarađuje po osnovu ugovora o delu 212.000,00 dinara, da je okrivljeni još na prvom ročištu za glavni pretres, a pre iznošenja odbrane sudu prijavio promenu u ličnim podacima, tako što je dodao da trenutno nije zaposlen i da je u završnoj reči naveo i da je došlo do promene u porodičnim prilikama, da se oženio i dobio sina...

Neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Marka Andrića kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 264. stav 1. ZKP je propisano da će sud kad okrivljenog oglasi krivim, izreći u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka, dok je stavom 4. istog člana propisano da u odluci kojom rešava o troškovima, sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka iz člana 261. stav 1. tačka 1) do 6) i tačka 9) ovog zakonika, kao i nagrade za veštaka i postavljenog stručnog savetnika, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog i lica koja je on dužan da izdržava, a ako se ove okolnosti utvrde posle donošenja odluke o troškovima predsednik veća, odnosno sudija pojedinac može posebnim rešenjem osloboditi okrivljenog od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka.

Odredbom člana 266. ZKP, određeno je da je nagradu i nužne izdatke branioca i punomoćnika oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca dužno da plati zastupano lice, bez obzira ko je po odluci suda dužan da snosi troškove krivičnog postupka, osim ako po odredbama tog zakonika nagrada i nužni izdaci branioca padaju na teret budžetskih sredstava suda, te da će se, ako je okrivljenom postavljen branilac, a plaćanjem nagrade i nužnih izdataka bi bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili izdržavanje lica koje je on obavezan da izdržava, nagrada i nužni izdaci branioca isplatiti iz budžetskih sredstava suda.

Shodno iznetom, oslobađanje okrivljenog od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka ukoliko su ispunjeni zakonski uslovi iz člana 264. stav 4. ZKP i člana 266. ZKP je, u zakonu predviđeno samo kao mogućnost, te nije sud u obavezi da okrivljenog, u svakom slučaju oslobodi od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka. Da li, u konkretnom slučaju, ima mesta oslobađanju okrivljenog AA od dužnosti plaćanja troškova krivičnog postupka je pitanje činjeničnih utvrđenja suda, a koja ne mogu biti predmet razmatranja Vrhovnog kasacionog suda u postupku po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ističe povreda krivičnog zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik Predsednika veća-sudija

Irina Ristić, s.r. Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić