Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 379/14 od 19.11.2014. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog D.I. i preinačena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 3224/13 od 20.12.2013. godine, ispravljena rešenjem K 3224/13 od 20.12.2013. godine i to u delu odluke o kazni tako što je okrivljenom D.I. najpre za krivično delo iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ za koje pobijanom presudom oglašen krivim utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, a za izvršeno krivično delo iz člana 278. stav 4. u vezi stava 1. KZ za koje je pobijanom presudom oglašen krivim utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, pa ga je Apelacioni sud u Novom Sadu osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru počev od 11.10.2013. godine pa do 12.10.2013. godine, dok su u preostalom delu žalbe branioca okrivljenog i Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu odbijene kao neosnovane, a pobijana presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog D.I., advokat G.I. zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane pravnosnažne presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu u smislu člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća održanoj bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog D.I. (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.I., advokata G..I. je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP jer je izreka presude nerazumljiva, odnosno nejasno je kako je to okrivljeni istovremeno mogao biti ''svestan'' svog dela i istovremeno imati bitno smanjenu sposobnost da ''shvati značaj dela'', te je nerazumljivo kako je to okrivljeni ''hteo'' izvršenje dela i istovremeno imao smanjenu ''sposobnost da upravlja svojim postupcima'', pa je samim tim po oceni branioca prvostepena presuda i protivrečna sama sebi odnosno doneta je uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, pri čemu je i izreka prvostepene presude nerazumljiva jer se najpre navodi ''iako je znao... ali je na to pristao...'' a potom se u izreci navodi da je okrivljenom sposobnost da shvati značaj dela i da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena, pa branilac ukazuje da ''znao'' znači da je bio svestan, a ''pristao'' označava voljni element eventualnog umišljaja, a nadalje u izreci presude je navedeno da su i jedan i drugi element – shvatanje i upravljanje postupcima kod okrivljenog bili bitno smanjeni. Branilac ističe da su sve to bili žalbeni navodi protiv prvostepene presude, ali da su i navodi označeni na strani 4 u drugom pasusu obrazloženja drugostepene presude još nejasniji, nerazumljiviji i potpuno konfuzni, te da drugostepeni sud nije uspeo da otkloni povrede procesnog zakonika koje se odnose na institute direktnog i eventualnog umišljaja i bitno smanjene uračunljivosti, a koje su sadržane u prvostepenoj presudi, čime branilac okrivljenog ukazuje da je i drugostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da u činjeničnom stanju prvostepene presude nema nijedne utvrđene činjenice koja govori o dokazanom psihičkom oboljenju okrivljenog koje u sadejstvu, sa dokazano konzumiranim lekovima za lečenje duševnog poremećaja, dokazano popijenoj količini žestokog alkoholnog pića i dokazanim postojanjem jarosti – besa – srdžbe, su dovele do stanja jake razdraženosti okrivljenog, te uprkos tom nedostatku činjeničnog stanja prvostepena presuda sadrži navod ''o postojanju bitne smanjene uračunljivosti okrivljenog''. Iznetim navodima branilac okrivljenog u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje vezano za umišljaj okrivljenog, nadalje ističući da ni drugostepenom presudom nisu otklonjeni nedostaci u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja vezanog za umišljaj okrivljenog zbog čega su razlozi dati u drugostepenoj presudi u pogledu tih žalbenih navoda nejasni i nerazumljivi, čime ukazuje da je drugostepena presuda i u tom delu doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da je drugostepeni sud u pobijanoj presudi utvrdio da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pogrešno utvrđeno jer u obrazloženju presude navodi da su tačni navodi iz žalbe branioca okrivljenog da je u izreci pobijane presude navedeno da je okrivljeni uzeo predmetni pištolj od D.V. iako je prema stanju u spisima očigledno ''... da ga je okrivljeni uzeo, dakle, ne od V.D. već sa tla'' međutim, bez obzira na tu konstataciju pravno osnažuje prvostepenu presudu, a kojim iznetim navodima iz zahteva branilac okrivljenog ukazuje da su razlozi dati u drugostepenoj presudi protivrečni izreci, a što bi takođe predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored toga, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog za podnošenje zahteva ističe i to da je u pobijanim presudama primenjen zakon koji se ne može primeniti čime ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i s tim u vezi ističe da je iz dokaza moralo biti utvrđeno da je okrivljeni imao svest i volju samo da ostvari biće krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti a da nije imao volju da predmetni pištolj nosi u smislu ostvarivanja bića krivičnog dela iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ, pa se po oceni branioca ne radi o realnom sticaju krivičnog dela nedozvoljenog nošenja oružja i krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti nego o prividnom idealnom sticaju krivičnih dela jer je po oceni branioca okrivljeni ostvario samo prividno biće navedena dva krivična dela ali suštinski postoji samo jedno krivično delo izazivanje opšte opasnosti. Izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljenog ukazujući pogrešno na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koju obrazlaže tako što iznosi svoj stav da iz izvedenih dokaza ne proizilaze činjenice koje je sud utvrdio u izreci prvostepene presude i da se u konkretnom slučaju ne radi o realnom sticaju dva krivična dela već o prividnom idealnom sticaju krivičnih dela, u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno ograničenju njegovih prava pravima koje u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, kao ni po osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog D.I., ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja, tako što je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.I. odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                             Predsednik veća, sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                                                       Janko Lazarević,s.r.