Presudom Višeg suda u Leskovcu Kž1.br.332/22 od 28.11.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Lebanu 1K.br.128/21 od 20.09.2022. godine.

Branilac okrivljenog AA - advokat Jelena Dojčinović formalno je podnela zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv presude Višeg suda u Leskovcu Kž1.br.332/22 od 28.11.2022. godine, a iz sadržine zahteva je očigledno da se pobijaju obe pravnosnažne presude, zbog povrede zakona iz člana 182a stav 1. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud u celini ukine presudu Višeg suda u Leskovcu Kž1.br.332/22 od 28.11.2022. godine i predmet vrati tom sudu na ponovnu odluku sa naredbom da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da u celini preinači presudu Višeg suda u Leskovcu Kž1.br.332/22 od 28.11.2022. godine tako što će usvojiti žalbu branioca i okrivljenog AA osloboditi od krivične odgovornosti za krivično delo koje mu je optužnim predlogom OJT u Lebanu stavljeno na teret, te braniocu okrivljenog dosuditi troškove za sve radnje koje su preduzete pred OJT u Lebanu i u postupku pred prvostepenim i drugostepenim sudom u prvobitnom i ponovljenom postupku i to za prisustvovanje svakom održanom ročištu iznos od po 18.000,00 dinara, za pristup svakom neodržanom ročištu iznos od po 9.750,00 dinara, za sastav obrazloženih podnesaka iznose od po 16.500,00 dinara, za sastav neobrazloženih podnesaka iznose od po 8.250,00 dinara, za sastav obe žalbe iznose od po 33.000,00 dinara, kao i za sastav zahteva za zaštitu zakonitosti iznos od 33.000,00 dinara, a sve po Advokatskoj tarifi na teret budžetskih sredstava suda.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da je sud prekoračio granice optužnog predloga javnog tužioca na štetu okrivljenog, obzirom da je u izreci prvostepene presude, koja je potvrđena od strane drugostepenog suda, naveo da je oštećena „vidno uznemirena napustila ordinaciju i otišla do odeljenja pedijatrije kako bi svedoku VV prenela šta joj se dogodilo“, dok je u preciziranom optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Lebanu od 07.06.2022. godine navedeno da je oštećena „vidno uznemirena napustila ordinaciju i otišla do odeljenja psihijatrije kako bi svedoku VV prenela šta joj se dogodilo“, dakle sud je u izreci prvostepene presude samoinicijativno naveo „odeljenje pedijatrije“, umesto „odeljenje psihijatrije“ kako je to navedeno u optužnom predlogu javnog tužioca, a sve u cilju kako bi otklonio ovaj nedostatak u optužnom predlogu javnog tužioca pošto u DZ ... ne postoji odeljenje psihijatrije.

Izneti navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se u suštini ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, a zbog koje okrivljeni preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navedenom izmenom u pobijanoj pravnosnažnoj presudi činjeničnog opisa krivičnog dela iz optužnog predloga Osnovnog javnog tužioca u Lebanu KT.br.51/2019 od 25.09.2019. godine, izmenjenog na glavnom pretresu održanom dana 01.04.2021. godine i podneskom KT.br.51/2019 od 05.05.2022. godine koji je dostavljen sudu dana 07.06.2022. godine, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA. Ovo sa razloga jer se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice – okrivljenog AA i na krivično delo za koje je optužen – krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ, a sud je navedenom neznatnom izmenom kojom je u izreci presude samo naveo tačan naziv odeljenja Doma zdravlja ... do koga je otišla oštećena odmah nakon protivpravnih radnji koje je prema njoj preduzeo okrivljeni, po nalaženju ovoga suda, zapravo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu i to u pogledu okolnosti koja ne predstavlja bitno obeležje predmetnog krivičnog dela, krećući se pri tome u okviru optužnog akta javnog tužioca, pri čemu navedena izmena nije izvršena na štetu okrivljenog, niti je okrivljeni oglašen krivim za veću „kriminalnu količinu“ od one za koju je optužen, jer su bitna subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela ista i u izmenjenom optužnom aktu javnog tužioca i u izreci presude, kao i sam način izvršenja krivičnog dela, odnosno postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke pravnosnažne presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu javnog tužioca. Dakle, kako je činjenični opis u izreci pravnosnažne presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ, to su u konkretnom slučaju neosnovani navodi branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva navodi povredu zakona iz člana 182a stav 1. KZ od strane suda, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 182a stav 1. KZ, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac okrivljenog postojanje po njemu povrede odredbe člana 182a stav 1. KZ od strane nižestepenih sudova suštinski obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza i sopstvenih činjeničnih zaključaka koji su potpuno drugačiji od onih datih u pobijanim pravnosnažnim presudama. Ovo imajući u vidu da branilac okrivljenog ističe da sud iz izvedenih dokaza nije na nesumnjiv način utvrdio da je okrivljeni AA učinio krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 1. KZ na štetu oštećene BB, obzirom da nema svedoka koji su očevici kritičnog događaja, te da u toku postupka nije dokazano da je okrivljeni preduzeo bilo koju radnju u cilju povrede dostojanstva oštećene i zadovoljavanja svog polnog nagona, a ističe se i da je presuda zasnovana na međusobno protivrečnim iskazima oštećene i svedoka GG i da sud nije utvrdio na koji tačno način se oštećena bez svoje volje kritičnom prilikom našla u krilu okrivljenog, kao i da prvostepeni sud nije u toku postupka odlučio o svim dokaznim predlozima odbrane, između ostalog i o dokaznom predlogu da sud pribavi izveštaj DZ ... o tome da li u ovom DZ postoji odeljenje psihijatrije.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u podnetom zahtevu, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva navodi i da je izreka prvostepene presude protivrečna razlozima koje je prvostepeni sud dao u obrazloženju prvostepene presude u pogledu činjenice na koji tačno način se oštećena kritičnom prilikom našla u krilu okrivljenog, te da o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji protivrečnost između onoga što se navodi u obrazloženju prvostepene presude o sadržini zapisnika o iskazima svedoka DD datim u postupku i samih tih zapisnika, kao i da drugostepeni sud nije cenio sve žalbene navode odbrane, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Osim toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva navodi i da sud nije pravilno odmerio kaznu okrivljenom AA, obzirom da prilikom njenog odmeravanja nije uzeo u obzir činjenice da je okrivljeni neosuđivano lice, te da svojim ponašanjem nije ometao vođenje krivičnog postupka, kao i da se uvek odazivao pozivima državnih organa, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog povreda odredaba člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 441. stav 1. ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Jelene Dojčinović, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić