Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 373/23 od 13.11.2023. godine, usvojena je žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, u delu odluke o kazni, u odnosu na produženo krivično delo silovanje iz člana 178. stav 4. u vezi stava 1. i člana 61. Krivičnog zakonika i u delu odluke o jedinstvenoj kazni, pa je prvostepena presuda preinačena tako što su okrivljenom Slobodanu Radujkoviću, za krivična dela za koja je oglašen krivim prvostepenom presudom utvrđene kazne zatvora i to: za produženo krivično delo silovanje iz člana 178. stav 4. u vezi stava 1. i člana 61. KZ – kazna zatvora u trajanju od 14 godina i za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ – kazna zatvora u trajanju od šest meseci, pa je okrivljeni osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 14 godina i 3 meseca, u koju je, na osnovu člana 63. KZ, uračunato vreme provedeno u pritvoru počev od 16.09.2021. godine pa nadalje, dok su, žalba Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, u preostalom delu, i žalba branioca okrivljenog, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je, u nepreinačenom delu, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Slobodana Radujkovića, advokat Željko Kočić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), 439. tačka 1) i 2) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak ili da iste preinači, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetna krivična dela.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), 439. tačka 1) i tačka 2) i člana 441. stav 4. ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i to na: stručnom nalazu i mišljenju specijalizovanog tima za zaštitu dece od seksualnog zlostavljanja Centra za socijalni rad Novi Sad od 16.09.2021. godine, koji nalaz i mišljenje je sačinjen bez naredbe organa postupka i od strane lica – BB, pedagoga i VV, psihologa, koje nisu na spisku stalnih sudskih veštaka; zapisnika o saslušanju maloletne oštećene AA, ispitane u svojstvu posebno osetljivog svedoka dana 11.10.2021. godine, video snimku ispitivanja i transkriptu tog snimka, a nezakonitost ovih dokaza, po stavu odbrane, ogleda se u tome što ispitivanje maloletne oštećene nije izvršeno od strane organa postupka, već od strane pedagoga, suprotno odredbi člana 104. stav 1. ZKP, pa su sledstveno tome nezakoniti i dokazi nastali na osnovu ovakvog iskaza maloletne oštećene, posebno sudskopsihijatrijski nalaz i mišljenje dr GG i psihologa DD; zapisniku o pretresanju stana i drugih prostorija Kpp 327/21 od 17.09.2021. godine, koji zapisnik je, nakon što su ga svedoci i ostala lica potpisala, dopunjen stavkom 3. pod tačkom 7. pa je samim tim, po stavu odbrane i potvrda o privremeno oduzetim predmetima PU Novi Sad Ku 5869/21 proistekla iz navedenog zapisnika, takođe nezakonita; i na fotodokumentaciji poruka u mobilnom telefonu Kt 2785-2021 od 15.09.2021. godine sačinjenoj u suprotnosti sa odredbama ZKP, koje propisuju dokaznu radnju pretresanje uređaja za automatsku obradu podataka, što, po mišljenju odbrane, mobilni telefon jeste.

Na navedenu povredu zakona odbrana okrivljenog ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome u obrazloženju presude na strani 4, stav 5. i 6. i strani 5. stav 1-3 dao jasne i dovoljne razloge koje Vrhovni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Branilac okrivljenog povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP obrazlaže i navodima kojima osporava ocenu dokaza od strane suda a pre svega, nalaza i mišljenja Centra za socijalni rad Novi Sad od 16.09.2021. godine i iskaza maloletne oštećene AA i svedoka ĐĐ, iznoseći svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od utvrđenih u pobijanim pravnosnažnim presudama i na taj način ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, zbog koje okrivljeni preko branioca ne može podneti ovaj vanredni pravni lek, iz kojih razloga izneti navodi nisu bili predmet ocene Vrhovnog suda prilikom odlučivanja o zahtevu branioca okrivljenog.

Branilac u zahtevu, dalje, ukazuje da delo opisano pod tačkom 2. izreke prvostepene presude, pravno kvalifikovano kao krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, nije krivično delo, jer je isto učinjeno u nužnoj odbrani ili, eventualno, u prekoračenju nužne odbrane, zbog čega je, po stavu odbrane, pravnosnažna presuda doneta uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Prema činjeničnom opisu dela pod tačkom 2. izreke prvostepene presude, okrivljeni Slobodan Radujković je u vreme i na mestu bliže opredeljenim u izreci, u stanju kada je bio sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, ugrozio sigurnost više lica, pretnjom da će napasti na njihov život i telo, na taj način što je, noseći u ruci nož dužine oko 40 cm, trčao ulicom za oštećenima ĐĐ i EE i vikao za njima govoreći im „Vrati telefon, zaklaću vas“.

Po nalaženju ovoga suda iz navedenog činjeničnog opisa dela u izreci prvostepene presude proizlaze sva zakonska obeležja kriivčnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ i to kako objektivna, koja se odnose na radnju izvršenja, koja se sastoji u upućivanju konkretne i realne pretnje napadom na život i telo oštećenih, koja pretnja je objektivno podobna da ugrozi sigurnost oštećenih i usmerena je na to i koja je, kod istih stvorila osećaj ugroženosti za sopstveni život i telesni integritet, tako i subjektivna obeležja, koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog, koji obuhvata i svest o zabranjenosti svoga dela.

Nadalje, nužna odbrana u smislu člana 19. stav 2. KZ, je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad. Kako iz izreke prvostepene presude proizlazi da protivpravnog napada oštećenih na okrivljenog nije bilo, to samim tim, radnje okrivljenog očigledno nisu preduzete u nužnoj odbrani, niti u njenom prekoračenju.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Prema navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog radnje okrivljenog opisane u tački 1. činjeničnog opisa izreke presude se ne mogu okarakterisati kao radnje krivičnog dela iz člana 178. stav 4. u vezi stava 1. KZ, već, eventualno, samo kao radnje krivičnog dela obljuba zloupotrebom položaja iz člana 181. stav 3. KZ, budući da iste ne sadrže element prinude kao obeležje krivičnog dela silovanje iz člana 178. KZ, pa je sud na predmetno krivično delo primenio pogrešnu pravnu kvalifikaciju i time učinio povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Iz činjeničnog opisa dela pod tačkom 1. izreke prvostepene presude okrivljeni je od neutvrđenog dana 2020. godine do juna 2021. godine, u Novom Sadu na označenoj adresi, u stanju kada je bio sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, u više navrata, upotrebom sile prinudio dete na čin izjednačen sa obljubom, na taj način što je svoju pastorku, oštećenu maloletnu AA, rođenu 2013. godine, šakama hvatao za vrat i gurao joj glavu u pravcu svog polnog organa, da bi zatim svojim polnim organom prodirao u usta oštećene, pri čemu je, držeći šakama oštećenu za vrat, pomerao njenu glavu unapred, kako bi je prinudio da ga oralno zadovoljava, da bi, nakon seksualnog odnosa oštećenoj pretio mahanjem prsta i govorio da o svemu što se prethodno dogodilo ne sme nikome ništa da kaže i da je to tajna.

Iz navedenog činjeničnog opisa dela u izreci prvostepene presude, po oceni ovoga suda, proizlazi da je okrivljeni upotrebom sile prema maloletnoj oštećenoj – detetu, hvatanjem šakama za vrat i guranjem glave unapred u pravcu svog polnog organa, istu prinudio na čin izjednačen sa obljubom, čime je ostvaren element prinude, kao sastavni deo radnje izvršenja krivičnog dela silovanje iz člana 178. KZ.

Iz iznetih razloga, neosnovano se zahtevom branioca ukazuje da bi se u radnjama okrivljenog sticala obeležja krivičnog dela obljuba zloupotrebom položaja iz člana 181. stav 3. KZ, budući da se kod tog krivičnog dela obljuba ili sa njom izjednačen čin vrši zloupotrebom svog položaja, odnosno pod uticajem specifičnog odnosa zavisnosti i autoriteta između okrivljenog i žrtve, bez primene sile ili pretnje, odnosno prinude, koja je objektivno zakonsko obeležje krivičnog dela silovanja iz člana 178. stav 4. u vezi stava 1. KZ, a, u konkretnom slučaju, okrivljeni je hvatanjem šakama za vrat i pomeranjem glave unapred stavljao svoj polni organ u usta oštećene protiv njene volje, čime ju je prinudio na sa obljubom izjednačen čin.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva da je na krivično delo koje je predmet optužbe pogrešno primenjen zakon i time učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, navodima da je sud trebalo okrivljenog da oslobodi od obaveze da snosi troškove krivičnog postupka, budući da je nezaposlen i slabog imovnog i zdravstvenog stanja, pa bi plaćanjem troškova postupka bilo dovedeno u pitanje izdržavanje samog okrivljenog.

Članom 264. stav 1. ZKP, propisano je da kada sud okrivljenog oglasi krivim, izreći će u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka, dok je odredbom člana 264. stav 4. ZKP, propisano da u odluci kojom rešava o troškovima, sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 1) do 6) i tačka 9) tog zakonika, kao i nagrade za veštaka i postavljenog stručnog saradnika, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izdržava, a sud može okrivljenog osloboditi od dužnosti naknade troškova postavljenom braniocu iz istih razloga, u smislu člana 266. ZKP.

Kako napred citirane zakonske odredbe predviđaju samo mogućnost, a ne i obavezu suda da okrivljenog oslobodi od dužnosti da u celini ili delimično naknadi troškove krivičnog postupka ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi i ukoliko okrivljeni dostavi dokaze – podatke o tome da je plaćanjem navedenih troškova bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izdržava, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, pa kako je okrivljeni u konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen zbog predmetnih krivičnih dela, to je pravilnom primenom člana 264. stav 1. KZ, pravnosnažnom presudom obavezan da snosi troškove krivičnog postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, ocenio kao neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 441. stav 3. branilac u zahtevu navodi da je odlukom o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu povređen zakon sa obrazloženjem da je sud imovinskopravni zahtev maloletne oštećene na ime naknade nematerijalne štete morao odbiti iz razloga što nije izveden nijedan dokaz na okolnosti da li je oštećena pretrpela neku štetu i koji je njen intenzitet, koja činjenica je morala biti predmet veštačenja, a ne paušalne ocene suda.

Vrhovni sud nalazi da branilac okrivljenog, iako se formalno poziva na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, zbog koje okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, iznetim navodima ukazuje da je činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi vezano za odluku o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu pogrešno i nepotpuno utvrđeno, odnosno ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, navodima da su drugostepenu presudu doneli sudije Slobodan Velisavljević, Borivoje Pap, Darko Tadić, Snježana Leković i Dejan Terzić, koji su u istom postupku u više navrata učestvovali u donošenju odluka o produženju pritvora prema okrivljenom i tom prilikom zauzeli jasan stav o krivici okrivljenog, zbog čega su morali biti izuzeti od postupanja u ovoj pravnoj stvari.

Odredbom člana 484. ZKP, koja propisuje sadržaj zahteva, određeno je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog zakonika mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Kako branilac okrivljenog prilikom obrazlaganja navedene povrede u zahtevu nije označio rešenja u čijem donošenju su učestvovale sudije koji, su, potom, bili u sastavu veća apelacionog suda, koje je donelo pobijanu drugostepenu presudu, to je ocenjeno da zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu, nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                              Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                           Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić