Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Republički javni tužilac podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti KTZ.br.307/19 od 01.04.2019. godine, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 182. stav 1. u vezi člana 178. stav 1. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev kao osnovan i utvrdi da je pravnosnažnim presudama Višeg suda u Kruševcu K 5/18 od 18.10.2018. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1-1148/18 od 17.01.2019. godine povređen zakon u korist okrivljenog AA.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog AA - advokatu Bojanu Bilanoviću, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, Republički javni tužilac u zahtevu ističe da je Viši sud u Kruševcu učinio navedenu povredu jer je izreka presude nerazumljiva, dati razlozi presude su protivrečni, s tim da u presudi nisu navedeni razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja, jer prvostepeni sud u presudi ne navodi razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja, već faktički navodi samo dva elementa koja se traže za postojanje nedozvoljenih polnih radnji a to su namera zadovoljenja ili pobuđivanja seksualnog nagona i kršenje postojećih normi seksualnog morala, te da su u prvostepenoj presudi Višeg suda u Kruševcu, koja je potvrđena drugostepenom presudom, protivrečni razlozi presude vezani za postojanje namere kod okrivljenog, odnosno da li je kritičnom prilikom okrivljeni želeo da izvrši obljubu nad oštećenom ili je opisane radnje preduzeo samo kao nedozvoljene polne radnje, a kako to navodi sud u prvostepenoj odluci.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti Repbličkog javnog tužioca se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, iz obrazloženja prvostepene presude Višeg suda u Kruševcu K 5/18 od 18.10.2018. godine jasno proizilazi na osnovu čega je taj sud radnje okrivljenog, a koje je tužilaštvo uspelo da dokaže, kvalifikovao kao nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. KZ u vezi člana 178. stav 1. KZ. U tom smislu prvostepeni sud je naveo da je u konkretnom slučaju dokazano da je u određenim radnjama koje je okrivljeni preduzeo bilo elemenata prinude pri čemu se prinuda manifestovala u radnjama okrivljenog kroz upotrebu sile, kada je on uhvatio oštećenu za ruke i bacio je na krevet, u situaciji kad na te radnje oštećena nije pristala. Međutim po stavu suda nije bilo pokušaja obljube već je preduzeta radnja koja predstavlja samo nedozvoljenu polnu radnju, s obzirom da je okrivljeni radi zadovoljenja svog seksualnog nagona samo zadigao spavaćicu oštećenoj i legao preko nje između njenih raširenih nogu. Takođe prvostepena odluka na strani 11 u stavu dva, tri i četiri daje jasne i neprotivrečne razloge na osnovu kojih je sud utvrdio nameru okrivljenog, odnosno da je umišljaj okrivljenog kritičnom prilikom bio uperen ka zadovoljenju seksualnog nagona. U vezi s tim je posebno i obrazloženo da je kod razgraničenja pokušaja krivičnog dela silovanja-kako su pravno kvalifikovane radnje koje je označio javni tužilac u optužbi i krivičnog dela nedozvoljene polne radnje-kako je sud kvalifikovao dokazane radnje okrivljenog tokom postupka, sud imao pre svega u vidu da u konkretnom slučaju nema dokaza da je ono što je preduzeo okrivljeni bilo upereno ka prinudnoj obljubi, već da je bilo preduzeto sa namerom zadovoljenja seksualnog nagona kod okrivljenog i da preduzete radnje po shvatanju suda nisu ušle u sferu koja bi predstavljala pokušaj silovanja, već ukazuju da je okrivljeni zaista primenio prinudu u smislu upotrebe sile hvatajući za ruke oštećenu i bacajući je na krevet, nakon čega je oštećenoj zadigao spavaćicu i legao preko nje između raširenih nogu pri čemu je jasno da su se njihova tela dodirivala, ali da je sve bilo u nameri zadovoljenja njegovog seksualnog nagona pri čemu preduzete radnje predstavljaju kršenje postojećih normi seksualnog morala.

Takođe, Apelacioni sud u Kragujevcu kao drugostepeni sud u postupku po žalbi, pravilno nalazi da radnje koje je okrivljeni preduzeo kritičnom prilikom predstavljaju nedozvoljene polne radnje preduzete u cilju zadovoljavanja polnog nagona s obzirom da je prvostepeni sud utvrdio da je okrivljeni kritičnom prilikom ležao između nogu oštećene potpuno obučen i da to stanje traje određeno vreme, odnosno da radnje koje je okrivljeni preduzeo kritičnom prilikom nisu bile vezane za obljubu, a da intenzitet sile kod krivičnog dela nedozvoljene polne radnje mora biti jednak intezitetu sile neophodnom za postojanje krivičnog dela silovanja, a da je razlika samo u tome što je ta sila usmerena, u konkretnom slučaju, u situaciji kada je prvostepeni sud nesporno utvrdio da je okrivljeni prema oštećenoj primenio silu, ne u nameri da je obljubi već kako bi izvršio neku drugu polnu radnju u nameri zadovoljenja polnog nagona (leži između nogu oštećene potpuno obučen) i da nema dokaza da je okrivljeni pokušao da prodre svojim polnim organom u polni organ oštećene. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda prvostepeni sud u svojoj odluci koja je potvrđena odlukom drugostepenog suda daje detaljne razloge u pogledu postojanja namere okrivljenog da predzetim radnjama zadovolji svoj seksualni nagon, a ne da obljubi oštećenu.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi za svoje odluke dali jasne, argumentovane i neprotivrečne razloge, te se shodno tome kao neosnovani se ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javno tužioca kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP isticanjem da su nižestepeni sudovi za svoje odluke dali razloge koji su protivrečni, odnosno da nisu navedeni razlozi o činjenicama koje su bile predmet dokazivanja.

Imajući u vidu sve napred navedeno, neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, kojima javni tužilac ukazuje da je pobijanim odlukama pogrešno primenjen zakon i da je radnje okrivljenog trebalo kvalifikovati kao krivično delo silovanje u pokušaju, a kako je to optužbom Višeg javnog tužioca u Kruševcu okrivljenom stavljeno na teret iz člana 178. stav 1. u vezi člana 30. KZ, a ne kako je okrivljeni oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 1. KZ u vezi člana 178. stav 1. KZ. Ovo iz razloga što iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela u izreci presude jasno proizilaze obeležja krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz čl. 182. stav 1. u vezi čl. 178. st. 1. KZ za koje je okrivljeni i oglašen krivim, a ne krivičnog dela silovanje iz čl. 178. st. 1. u vezi čl. 30. KZ.

Pored toga, neophodno je ovom prilikom ukazati i da Republički javni tužilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti komentariše i činjenične zaključke suda vezano za radnje koje je okrivljeni preduzeo kritičnom prilikom. Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, javni tužilac na ovaj način ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenino stanje.

Odredbom člana člana 485. stav 2. u vezi stava 1. ZKP propisano je da povreda zakona u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana postoji ako je pravnosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređena odredba krivičnog postupka ili ako je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon.

Iz ove procesne odredbe kojom su propisani razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, proizlazi da su to povrede zakona, dakle isključivi razlozi zbog kojih Republički javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, što upućuje na zaključak da taj vanredni pravni lek ne može biti podnet zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP u vezi članova 182. stav 1. u vezi člana 178. stav 1. KZ, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca KTZ.br.307/19 od 01.04.2019. godine, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev Republičkog javnog tužioca odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                      Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić