Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Milene Rašić i Svetlane Tomić Jokić, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr, zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA – advokata Bojana Papića i advokata Vladimira Beljanskog, podnetom protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Beogradu POI br. 15/15 od 15.11.2024. godine i POI 15/15 Kv br. 200/25 od 27.01.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 25.03.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA – advokata Bojana Papića i advokata Vladimira Beljanskog, podnet protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Beogradu POI br. 15/15 od 15.11.2024. godine i POI 15/15 Kv br. 200/25 od 27.01.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu POI br. 15/15 od 15.11.2024. godine prema okrivljenom AA i trećem licu BB ostavljeno je na snazi rešenje Višeg suda u Beogradu POI 15/15 - Kv br. 2371/16 od 11.10.2016. godine pravnosnažno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž-Poi 2/17 od 13.01.2017. godine kojim je ostavljeno na snazi privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela i odlučeno da odluka može trajati najduže dok sud ne odluči o zahtevu za trajno oduzimanje imovine, s tim što je dužan da do podnošenja zahteva za trajno oduzimanje imovine najmanje jednom godišnje preispita odluku o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Odlučeno je da će privremeno oduzetom imovinom upravljati Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu POI 15/15 Kv br. 200/25 od 27.01.2025. godine odbijena je žalba branilaca okrivljenog AA i punomoćnika vlasnika trećeg lica BB – advokata Bojana Papića i advokata Vladimira Beljanskog od 18.12.2024. godine izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu POI br. 15/15 od 15.11.2024. godine, kao neosnovana.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog AA – advokat Bojan Papić i advokat Vladimir Beljanski, zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP (koju usled očigledne omaške označavaju kao stav 4.), sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijana rešenja preinači tako što će u celosti ukinuti privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela u odnosu na vlasnika – okrivljenog AA i vlasnika – treće lice BB (sada udato ...) ili ista ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu ili ukine samo drugostepeno rešenje i predmet vrati na ponovno odlučivanje „drugostepenom sudu“. Stavljen je i predlog u smislu člana 488. stav 2. ZKP, kao i da se prekine izvršenje rešenja Višeg suda u Beogradu POI br. 15/15 od 15.11.2024. godine.

Vrhovni sud je, na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1.), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ovog zakonika mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle ograničeno je pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje su učinjene u prvostepenom postupku i u postupku pred drugostepenim sudom i to zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog označavaju povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP (koju usled očigledne omaške označavaju kao stav 4.), a koja povreda zakona je dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

Međutim, obrazlažući navedenu povredu zakona, branioci okrivljenog navode prvo genezu postupanja suda od 2015. godine i donošenja prvog rešenja sudije za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu kojim je usvojen zahtev Višeg javnog tužilaštva u Beogradu za privremeno oduzimanje imovine, pa sve do donošenja ovde pobijanih rešenja, a koja rešenja pobijaju iz razloga što su pogrešno i nepotpuno utvrđene činjenice u pogledu prihoda AA, a time i celokupne tročlane porodice AA u periodu od 2003. do 2015. godine, obzirom da nije uopšte utvrđeno da je AA u periodu od 2003. do 2009. godine, sa izuzetkom 2007. godine, ostvarivao zakonite prihode od kapitala na osnovu isplata učešća u dobiti Privrednog društva „VV“ DOO, da se kao prihod tročlane porodice AA na osnovu rezultata finansijske istrage navodi isključivo zarada (plata) vlasnika – okrivljenog AA ostvarena u periodu od 2003. do 2015. godine, koja pri tome nije pravilno obračunata, da Viši sud u Beogradu osim zarade nije našao da je okrivljeni u periodu od 2003. do 2015. godine ostvarivao bilo koji drugi prihod iako su dokazi o drugim izvorima prihoda bili lako dostupni, a da se prihodi od kapitala koje su nadležni sudovi propustili da utvrde u pobijanim rešenjima, javljaju kao jedno od odlučnih činjenica za pravilno i potpuno utvrđenje ukupnih prihoda okrivljenog. Dalje se navodi da je u prigovoru od 23.11.2015. godine predloženo ekonomsko-finansijsko veštačenje na okolnost prihoda tročlane porodice AAu periodu od 2003. do 2015. godine, ali da o ovom predlogu veće Višeg suda u Beogradu nije odlučivalo, kao i da je odbrana predložila i podneskom od 04.10.2024. godine ekonomsko-finansijsko veštačenje kako bi se utvrdili zakoniti prihodi vlasnika okrivljenog AA, ali da Viši sud u Beogradu pre donošenja pobijanog rešenja to nije odredio. Po stavu odbrane, pravo na utvrđivanje prihoda vlasnika – okrivljenog AA gde odbrana posebno ističe zakonit prihod od kapitala koji je on ostvarivao u predmetnom periodu, a koji nikada nije utvrđen u toku postupka, je od presudnog značaja za dalje utvrđivanje srazmere između zakonitih prihoda i imovine. Dalje se navodi da su nadležni sudovi bez bilo kakvog preispitivanja prihvatili prethodno pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu ostvarene zarade vlasnika okrivljenog AA i da ostvarena zarada vlasnika okrivljenog AA u prethodnim rešenjima je pogrešno utvrđena isključivo na osnovu zarade registrovane u Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, iz čega je proizašlo da je ukupan prihod AA po ovom osnovu za period od 2003. do 2015. godine iznosio 112.046 evra, a što nije tačno, odnosno u konkretnom slučaju zarada AA koja je utvrđena pobijanim rešenjima nije pravilno obračunata. Takođe, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje je i u pogledu rashoda tročlane porodice AA u periodu od 2003. do 2015. godine. Rashodi porodice AA u posmatranom periodu predstavljaju jednu od ključnih činjenica za donošenje i produženje odluke o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. U vezi sa iznetim navode da je pogrešno utvrđeno da je prosečna godišnja potrošačka korpa za „jednočlanu porodicu“ u periodu od 2003. do 2015. godine iznosila 59.161 evra, odnosno 5.586.510,00 dinara, a koji iznos se odnosi na prosečnu godišnju potrošačku korpu za „tročlanu porodicu“ AA. U vezi sa iznetim branioci to detaljno obrazlažu u tačkama 1.1. i 1.2. zahteva za zaštitu zakonitosti.

Na opisani način, po stavu Vrhovnog suda, branioci okrivljenog u suštini osporavaju činjenična utvrđenja i ocenu nižestepenih sudova o ispunjenosti, u konkretnom slučaju, uslova za privremeno oduzimanje imovine od okrivljenog, odnosno odnos prihoda i rashoda porodice AA u posmatranom periodu, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno dručačija od one date u pobijanim rešenjima, čime se ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP (a koju povredu i branioci sami numerišu u obrazloženju zahteva).

Pored iznetog, branioci okriljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuju i na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP navodima da obrazloženje prvostepenog rešenja nije sadržalo jasne i dovoljne razloge u pogledu utvrđivanja prihoda okrivljenog AA i u pogledu odbijanja predloženih veštačenja, kao i da nisu izneti jasni i određeni razlozi o okolnostima iz kojih proizilazi opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno.

Takođe, branioci u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuju i na povredu zakona iz člana 460. ZKP , jer smatraju da drugostepeno rešenje ne sadrži ocenu svih žalbenih navoda.

Takođe, branioci okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti numerišu i povrede zakona iz člana 68, 16. ZKP, kao i odredbe Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, bliže pobrojane i označene u tački 2. zahteva za zaštitu zakonitosti.

Međutim, kako povrede zakona iz člana 440., 438. stav 2. tačka 2), 460., 68., i 16. ZKP, ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog u navedenom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Pored iznetog, u zahtevu branioci ističu da je pobijanim rešenjima učinjena i povreda člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, kao i povrede Ustava Republike Srbije vezano za pravo na pravično suđenje.

Međutim, kako uz zahtev branioci okrivljenog nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je okrivljenom ili drugom učesniku u postupku povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo ili sloboda koje su zajemčene Ustavom ili Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, to zahtev za zaštitu zakonitosti, u ovom delu, nema zakonom propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4) ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi sa članom 484. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković