O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu K 41/2023 od 25.10.2023. godine, okrivljeni AA, oglašen je krivim zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ i osuđen na novčanu kaznu u određenom iznosu od 30.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, te je određeno da će sud, ukoliko okrivljeni ne plati novčanu kaznu u navedenom roku, istu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Odlučeno je o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu, kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Kž1 275/23 od 20.12.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Goran Cvetković, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 16 i 83. stav 1. ZKP i člana 485 stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 60. stav 1. KZ i člana 4. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji i pobijane presude ukine, a spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZPP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je osnovan.

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda, kojima je okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, povređen zakon iz člana 4. stav 1. ZKP i time učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer je povređeno načelo „ne bis in idem“.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Odredbom člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije propisano je da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP propisana je zabrana ponovnog suđenja u istoj stvari, odnosno zabrana gonjenja lica za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Iz citiranih odredbi jasno proizilazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Evropski sud za ljudska prava je kroz odluku Velikog veća u predmetu Zolotukhin v. Russia od 10.02.2009. godine (broj predstavke 14939/03) stao na stanovište da su činjenice jedini kriterijum za ocenu istovetnosti dela i da je metod primene činjenica kao kriterijuma, u odnosu na metod pravne kvalifikacije, sigurniji za pojedinca, a i u presudama Maresti protiv Hrvatske od 25.06.2009. godine (broj predstavke 55759/07) i Muslija protiv Bosne i Hercegovine od 14.01.2014. godine (broj predstavke 32042/11), je primenjivan činjenično utemeljeni pristup za razliku od pristupa utemeljenog na identitetu pravnih kvalifikacija dela ili identitetu zaštićenih dobara.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni AA pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu K 4/2022 od 21.03.2022. godine, oglašen krivim zbog toga što je: „ Dana 14.12.2021. godine oko 9,45 časova u Leskovcu, u ulici ... broj .., uvredio privatnog tužioca BB pri čemu je mogao da shvati značaj svog dela i mogao da upravlja svojim postupcima, na taj način što je u Osnovnom sudu u Leskovcu,u sudnici broj .., na glavnoj raspravi u predmetu 24P 309/21, privatnom tužiocu BB uputio uvredljive reči „Đubre jedno, lažeš“, iako je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“ čime je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav1. KZ, zbog kojeg je osuđen na novčanu kaznu u određenom iznosu od 20.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, te je određeno da će sud, ukoliko okrivljeni ne plati novčanu kaznu u navedenom roku, istu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora.

Iz opisa radnje krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, koje je okrivljenom AA optužbom stavljeno na teret, datog u činjeničnom opisu dela u izreci pobijane prvostepene presude, kojom je okrivljeni oglašen krivim za navedeno delo, proizlazi da je okrivljeni: „Dana 14.12.2021. godine, oko 9,45 časova u Leskovcu, u ulici ... broj .., ugrozio sigurnost oštećene BB, pri čemu je mogao da shvati značaj svog dela, i mogao da upravlja svojim postupcima, na taj način što je u Osnovnom sudu u Leskovcu, u sudnici broj .., na glavnoj raspravi u predmetu 24P 309/21, oštećenoj BB uputio pretnju: „Išutiraću te“ iako je bio svestan svog dela, hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno“.

Iz navedenog proizlazi da se činjenični opis krivičnog dela ugrožvaanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, odnosi na istog okrivljenog, AA i isti životni događaj, koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru, kao i na radnju okrivljenog koja je preduzeta prema istom licu, odnosno oštećenoj BB, povodom čega su vođena dva krivična postupka i to: krivični postupak u kojem je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu K 4/2022 od 21.03.2022. godine, okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, a nakon toga i krivični postupak koji je okončan donošenjem pobijane pravnosnažne presude istog suda, kojom je okrivljeni oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ.

Imajući u vidu da se činjenični opis krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ odnosi na istog okrivljenog, na isti životni događaj koji se odigrao u isto vreme i na istom mestu i sa inkriminisanom radnjom preduzetom istom prilikom kao u predmetnom krivičnom postupku, a koje radnje čine jedinstvenu i neraskidivu celinu, to je, po oceni ovog suda, u konkretnom slučaju pravnosnažno okončanje krivičnog postupka protiv okrivljenog presudom Osnovnog suda u Leskovcu K 4/2022 od 21.03.2022. godine, predstavljalo trajnu smetnju za njegovo krivično gonjenje zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, jer je reč o pravnosnažno presuđenoj stvari, o čemu su i prvostepeni i drugostepeni sud imali saznanja.

Stoga je, po nalaženju ovoga suda, pogrešan zaključak nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari.

Shodno navedenom, nižestepeni sudovi su bili dužni da pravilnom primenom zakona, prema okrivljenom AA na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP, odbiju optužbu zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, pa su postupajući suprotno tome, pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno povredu načela „ne bis in idem“, propisanu članom 4. ZKP, a na šta se osnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Gorana Cvetkovića.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je usvojio, kao osnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA i na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude, tako što je otklanjajući učinjenu povredu zakona, primenom člana 422. tačka 2) ZKP, prema okrivljenom AA odbio optužbu da je izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ.

Kako je Vrhovni sud prema okrivljenom na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP, odbio optužbu, to je u smislu odredbe člana 265. stav 1. ZKP, odlučio o troškovima krivičnog postupka, a na osnovu člana 258. stav 2. ZKP, oštećenu BB uputio da imovinskopravni zahtev može ostvariti u parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Miroljub Tomić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić