Presudom Apelacionog suda u Nišu 11Kž3 broj 5/16 od 03.02.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog M.I., a presuda Apelacionog suda u Nišu 4Kž1 br. 916/15 od 12.11.2015. godine, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Nišu 4Kž1 br. 916/15 od 12.11.2015. godine i 11Kž3 broj 5/16 od 03.02.2016. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.I. po službenoj dužnosti – advokat M.B., zbog povrede zakona (povreda odredaba krivičnog postupka), nalazeći da je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog M.I. osloboditi od optužbe za produženo krivično delo obljube sa detetom iz člana 180. stav 1. u vezi člana 61. KZ na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP u vezi sa članom 180. stav 4. u vezi stava 1. KZ, uz istovremeni predlog da se u skladu sa članom 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je u sednici veća razmotrio spise predmeta sa zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.I. – advokata M.B., pa je našao:

Zahtev je nedozvoljen.

Odredbom člana 483. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a odredbom stava 3. istog člana propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca.

Odredbama člana 74. ZKP određeno je i taksativno nabrojano devet procesnih situacija u kojima okrivljeni mora imati branioca i do kada. Odredbom člana 76. stav 1. ZKP određeno je da u tim procesnim slučajevima, ako okrivljeni ne izabere branioca ili bez njega ostane, branioca mu po službenoj dužnosti za dalji tok postupka, rešenjem postavlja javni tužilac ili predsednik suda.

Navedenim odredbama, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, jasno je opredeljeno ne samo do kada okrivljeni mora imati branioca uopšte, već i do kada mora imati branioca koji mu je postavljen po službenoj dužnosti. U konkretnom slučaju – obzirom da se radi o obaveznoj odbrani, okrivljenom M.I. je rešenjem Višeg javnog tužioca u Prokuplju A. broj 140/14 od 02.05.2014. godine postavljen branilac po službenoj dužnosti – advokat M.B., na osnovu člana 74. tačka 2) ZKP, jer se krivični postupak protiv okrivljenog vodio zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od tri do dvanaest godina, i u smislu navedene zakonske odredbe u takvom postupku obavezna odbrana traje do pravnosnažnog okončanja postupka.

Kako je u konkretnom slučaju krivični postupak prema okrivljenom M.I. pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 11Kž3 broj 5/16 od 03.02.2016. godine, imajući u vidu da je zahtev za zaštitu zakonitosti podneo branilac koji je okrivljenom u tom postupku bio postavljen za branioca po službenoj dužnosti i koji ga je mogao braniti do pravnosnažnog okončanja postupka, to ovaj branilac iz napred iznetih razloga, shodno citiranim zakonskim odredbama, ne spada u krug lica koja mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.I. – advokata M.B., odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                             Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                                         Nevenka Važić, s.r.