Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Željko Gvojić, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo ili da navedene presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanom pravnosnažnom presudom povređen zakon u pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo. U vezi sa tim, branilac u zahtevu navodi da je okrivljeni AA, oglašen krivim zbog saizvršilaštva u izvršenju krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. KZ, iako nije učestvovao u radnji izvršenja krivičnog dela imajući u vidu da je u izreci prvostepene presude navedeno samo da je ovaj okrivljeni postigao dogovor (bez navođenja sadržine istog) sa okrivljenima BB i GG, o prebacivanju migranata u Republiku Mađarsku i o organizaciji njihovog prebacivanja preko granice, bez označavanja bilo koje konkretne radnje koju je preduzeo okrivljeni AA kako bi realizovao taj dogovor i organizovao prebacivanje migranata preko granice, odnosno kako bi neposredno omogućio migrantima nedozvoljen prelaz granice Republike Srbije. Kako se sam „dogovor“ ne može smatrati učestvovanjem u radnji izvršenja, niti može predstavljati drugu radnju kojom je okrivljeni ostvarujući zajedničku odluku sa umišljajem doprineo izvršenju krivičnog dela, to u konkretnom slučaju, prema stavu odbrane, nije bilo zakonskih uslova iz člana 33. KZ, da se predmetno krivično delo u odnosu na okrivljenog AA, pravno kvalifikuje kao saizvršilaštvo. Prema navodima zahteva, okrivljeni radnjama navedenim u činjeničnom opisu dela datom u izreci prvostepene presude objektivno nije mogao izvršiti radnju izvršenja predmetnog krivičnog dela, odnosno preduzimanjem iste nije mogao krijumčariti lica iz Republike Srbije preko državne granice sa Republikom Mađarskom u Republiku Austriju, a što je izrekom označene prvostepene presude navedeno kao radnja izvršenja.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela datog u izreci prvostepene presude proizlazi da su okrivljeni AA, BB i VV, sposobni da shvate značaj svog dela i da upravljaju sa postupcima svesni svog dela i da je ono zabranjeno i hteli njegovo izvršenje, u nameri da sebi pribave protivpravnu imovinsku korist u iznosu od po 800 evra po migrantu, koji novac su nakon obavljenog posla trebali da podele, po prethodnom međusobnom dogovoru i zajedno sa osuđenima DD, GG, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ i maloletnima II i JJ, krijumčarili lica iz Republike Srbije preko državne granice sa Republikom Mađarskom u Republiku Austriju, tako što su: prvo početkom juna 2012. godine, okrivljeni AA i BB, postigli dogovor oko prebacivanja migranata u Republiku Mađarsku, zatim okrivljeni AA i sa okrivljenim GG, pa njih dvojica ponudili II i DD da za naknadu učestvuju u tome, što su oni prihvatili, a potom okrivljeni AA, BB i osuđeni GG postigli dogovor sa okrivljenim VV da ovaj obezebedi migrante, a oni organizuju njihovo prebacivanje preko granice, pa je okrivljeni BB, nakon dobijenog telefonskog poziva od okrivljenog VV da ima spremne migrante zajedno sa maloletnim JJ, putničkim vozilom otišao u Suboticu gde su u dva putnička vozila smestili osam stranih državljana i zajedno sa okrivljenim VV, koji je upravljao svojim putničkim vozilom, kao „čistač“ u slučaju nailaska na patrolu policije, došli u Riđicu gde su strane državljane prihvatili okrivljeni DD i maloletni II i smestili ih u tzv. „pilićarnik“ a nakon toga, okrivljeni, DD i mal. II po uputstvu osuđenog GG preveli osam stranih državljana preko granice Republike Srbije u Republiku Mađarsku, van mesta koje je kao granični prelaz određeno za prelazak državne granice, gde su ih preuzeli okrivljeni ĐĐ i osuđeni GG, EE i ZZ, na teritoriji Republike Mađarske i smestili ih u putnička vozila i krenuli ka Republici Austriji.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz izreke pobijane prvostepene presude proizlaze sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. i člana 33. KZ, zbog kog je okrivljeni AA, oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Ovo stoga, jer je kod okrivljenog AA, postojala svest o zajedničkom delovanju sa ostalim saizvršiocima kao i prethodni dogovor o organizaciji prebacivanja migranata u Republiku Mađarsku, tako da se saizvršilaštvo u ovom slučaju ostvaruje zajedničkom voljom da se izvrši krivično delo kao svoje, pri čemu nije bilo nužno da svaki od saizvršilaca neposredno učestvuje u samoj radnji izvršenja dela, što je u konkretnom slučaju prebacivanje migranata preko granice. Sledstveno iznetom, iako okrivljeni AA nije neposredno učestvovao u prebacivanju migranata preko granice, po nalaženju ovog suda, bez njegovog učešća u organizaciji postupanja ostalih učesnika ne bi došlo do izvršenja predmetanog krivičnog dela, jer je ovaj okrivljeni prema činjeničnom opisu dela, iz izreke prvostepene presude bio nosilac odluke o izvršenju dela, a prebacivanje migranata preko granice od strane ostalih saizvršilaca, bila je posledica dogovora koji je okrivljeni AA postigao u pogledu načina izvršenja krivičnog dela u smislu prebacivanja migranata preko državne granice sa Republikom Mađarskom i dalje do Austrije kao krajnjeg odredišta za naknadu od 800 evra po migrantu. To je činio postupajući u nameri da time pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, tako da iz ovako opisanih radnji okrivljenog nesumnjivo proizlazi da je postupao kao saizvršilac, u smislu odredbe člana 33. KZ, te se njegovo svojstvo saizvršioca ne dovodi u pitanje navodima zahteva branioca da učestvovanje u dogovoru o prebacivanju migranata preko granice ne predstavlja saizvršilaštvo i da navedena radnja ne može biti radnja izvršenja krivičnog dela nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 33. KZ.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud našao da pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                           Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                         Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić