Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 788/15 od 23.12.2015. godine, usvajanjem žalbe Višeg javnog tužioca u Vranju preinačena je presuda Višeg suda u Vranju K 64/14 od 09.04.2015. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Nišu okrivljenom Č.A. za produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 1 godine, za krivično delo posluga iz člana 365. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci, pa ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 30.10.2006. godine do 24.11.2006. godine, dok je žalba branioca okrivljenog kao neosnovana odbijena i presuda Višeg suda u Vranju K 64/14 od 09.04.2015.godine u nepreinačenom delu je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Č.A., advokat M.D. zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP u vezi člana 438. stav 1. tačka 5. ZKP, člana 309. stav 5. ZKP i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će prema okrivljenom na osnovu odredbe člana 422. tačka 3. ZKP odbiti optužbu, odnosno da iste ukine i predmet vrati Apelacionom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje pred izmenjenim većem.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća shodno odredbi člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Č.A., advokata M.D. je neosnovan.

Branilac okrivljenog Č.A. pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede zakona, ne ukazuje konkretno ni na jednu povredu zakona iz člana 485. stav 4. ZKP zbog koje je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, a iz obrazloženja zahteva i navoda da okrivljeni nije mogao biti oglašen krivim zbog produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ budući da nije mogao imati svojstvo odgovornog lica, niti da je mogao biti odgovoran za faktičko obavljanje poslova u svojstvu odgovornog lica, obzirom da je takva odgovornost bila predviđena tek izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ br. 112/13), dakle, nakon što je okrivljenom optužnim aktom javnog tužioca stavljeno na teret da je predmetne inkriminisane krivično- pravne radnje u pitanju preduzeo tokom 2006. godine, te da, shodno odredbi člana 5. stav 2. KZ sud upravo zbog toga što je okrivljenom stavljeno na teret da je predmetne radnje preduzeo tokom 2006. godine nije mogao primeniti odredbu člana 61. stav 5. KZ (kojom je propisano da ako produženo krivično delo obuhvata više krivičnih dela čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, smatraće se da je produženim krivičnim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima a ukoliko je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem učinioca), obzirom da ni iz jedne radnje za koju je okrivljeni izrekom pod tačkom jedan pravnosnažne presude oglašen krivim ne proizilazi da je isti sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist koja prelazi iznos od 450.000,00 dinara zbog čega bi se u konrketnom slučaju u radnjama okrivljenog eventualno stekla zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. u vezi člana 61. KZ u odnosu na koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi da zahtev podnosi zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani četiri pasus treći, strani pet poslednji pasus i strani šest pasus prvi obrazloženja pobijane presude je dao jasne i dovoljne razloge o tome da se u radnjama ovog okrivljenog opisanog pod tačkom jedan izreke pravnosnažne presude stiču svi subjektivni i objektivni elementi bića produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ u odnosu na koje nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Kako bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5. ZKP, iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, kao ni povreda odredbe člana 309. stav 5. ZKP na koje branilac okrivljenog Č.A. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud se u ove navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Č.N. nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                     Dragiša Đorđević,s.r.