Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenih T.H. i D.D., advokat V.J.Đ., u smislu člana 485. st. 1. i 4. ZKP, a zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) i stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine ili da ih preinači i okrivljene T.H. i D.D. oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevima, našao:

Branilac okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti najpre ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP i u vezi s tim navodi da je u ovom predmetu najpre doneta presuda 25.11.2008. godine, koja je ukinuta 21.02.2012. godine, nakon čega je prvostepeni sud doneo pobijanu presudu koju je u potpunosti zasnovao na izmenjenoj optužnici od 16.06.2014. godine, na koji način je povredio odredbu člana 453. ZKP, jer je izmenjenom optužnicom okrivljenima stavljeno na teret da su oduzeli stvari veće od 15.000,00 dinara i da se radi o saizvršilaštvu, a čega nije bilo u optužnici podnetoj 04.05.2009. godine. Na navedeni način, po oceni branioca, žalbe okrivljenih su se preokrenule na njihovu štetu, jer po prvoj presudi oni nisu bili oglašeni krivim da su nameravali da oduzmu stvari „vrednosti preko 15.000,00 dinara“, a pobijanom prvostepenom presudom jesu, a što je konstitutivni element bez kog nema krivičnog dela krađa u smislu čl. 204. i 203. KZ, te kako drugostepeni sud u pobijanoj presudi nije uvažio žalbene navode okrivljenih koji se tiču povrede člana 453. ZKP, to su po oceni branioca i prvostepena i drugostepena pobijana presuda donete uz povredu odredbe navedenog člana.

Iz spisa predmeta proizilazi da je optužnicom Opštinskog javnog tužioca u Subotici Kt 440/07 od 04.03.2008. godine okrivljenima T.H. i D.D. stavljeno na teret da su izvršili krivično delo teška krađa u pokušaju iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi člana 30. KZ, te da su ovi okrivljeni presudom Opštinskog suda u Subotici K 186/08 od 25.11.2008. godine oglašeni krivim da su izvršili kao saizvršioci pokušaj krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka 1) KZ u vezi čl. 30. i 33. KZ, a protiv koje presude su žalbe blagovremeno izjavili okrivljeni T.H. lično, branilac okrivljenih T.H. i D.D., advokat V.J.Đ., i Opštinski javni tužilac u Subotici koji je žalbu izjavio zbog odluke o krivičnim sankcijama. Nakon toga, rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1569/10 od 21.02.2012. godine uvažene su žalbe branioca okrivljenih, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Subotici K 186/08 od 25.11.2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, a u kom ponovnom postupku je Osnovni javni tužilac u Subotici izmenio optužnicu, tako što je okrivljenima stavio na teret da su izvršili krivično delo teška krađa u pokušaju iz člana 204. stav 1. tačka 1) u vezi čl. 30. i 33. KZ, a za koje delo su okrivljeni i oglašeni krivim pobijanom prvostepenom presudom koja je pobijanom drugostepenom presudom preinačena samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji izrečenoj okrivljenom D.D.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, zabrana preinačenja na štetu optuženog propisana članom 453. ZKP se odnosi na situaciju u kojoj je žalba izjavljena samo u korist optuženog, što ovde nije slučaj, jer je protiv prve presude donete u ovom postupku Opštinskog suda u Subotici K 186/08 od 25.11.2008. godine žalbu zbog odluke o krivičnoj sankciji izjavio Opštinski javni tužilac u Subotici, a o kojoj žalbi drugostepeni sud nije odlučivao, jer je to bilo bespredmetno budući da je presudu ukinuo zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pri čemu su i navedenom presudom Opštinskog suda u Subotici okrivljeni bili oglašeni krivim da su kao saizvršioci pokušali da izvrše krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. tačka ) KZ u vezi čl. 30. i 33. KZ, dakle za isto krivično delo i istu pravnu kvalifikaciju kao i pobijanom prvostepenom presudom.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer su zasnovane na iskazima oštećenog G.K., zatim svedoka K.B., E.H., V.T. i D.B., a iz kojih iskaza sud u suštini utvrđuje identitet počinioca predmetnog krivičnog dela i iste interpretira i prihvata kao prepoznavanje lica, pa u konkretnom slučaju, po oceni branioca, nije bilo prepoznavanja lica kao dokazne radnje izvršene u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, te u tom smislu se pobijane presude zasnivaju na dokazu „navodnom prepoznavanju“ koje nije izvedeno na glavnom pretresu, zbog čega se i iskazi navedenih svedoka i oštećenog ne mogu tretirati kao dokazi pribavljeni po odredbama ZKP. Takođe, branilac ističe da kako drugostepeni sud iako je otvorio pretres nije neposredno saslušao svedoke K.B., E.H., V.T. i D.B., to nije bio ovlašćen iznova da ceni njihove iskaze.

Odredbom člana 16. stav 1. ZKP je propisano da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim Zakonikom, drugim zakonom ili opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Odredbom člana 91. ZKP je propisano da je svedok lice za koje je verovatno da će dati obaveštenje o krivičnom delu, učiniocu ili o drugim činjenicima koje se utvrđuju u postupku, dok je članom 92. stav 1. istog zakonika propisano da svako lice koje može da prenese svoja saznanja ili opažanja u vezi sa predmetom svedočenja ima sposobnost svedočenja.

Polazeći od navedenog i citiranih zakonskih odredbi, po oceni ovog suda, iskazi svedoka oštećenog G.K., kao i iskazi svedoka K.B., E.H., V.T. i D.B. su dokazi koji su izvedeni u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku i nisu pribavljeni protivno članu 16. stav 1. ZKP, te se ne radi o dokazima na kojima se presuda ne može zasnivati. Naime, svedoci G.K., K.B. i E.H. su se odmah nakon što se kritičnom prilikom aktivirao alarmni sistem našli na licu mesta, dok su se svedok V.T. i D.B., takođe našli na licu mesta jer su se kritičnog dana kada su dobili „dojavu“ da je u toku provala kao policijski službenici nalazili u patroli u blizini mesta događaja, te su se svi navedeni svedoci tokom postupka o kritičnom događaju izjašnjavali na osnovu svojih neposrednih saznanja i opažanja, koja su tom prilikom stekli, a sud je iskaze ovih svedoka cenio u sklopu izvedenih dokaza i odbrana okrivljenih, pri čemu iskazi ovih svedoka ne predstavljaju dokaz prepoznavanja lica – okrivljenih u ovom postupku, niti je sud tokom postupka bio dužan da izvede dokaz prepoznavanja lica, a radi utvrđivanja identiteta okrivljenih, kako to pogrešno u zahtevima zaključuje branilac okrivljenih.

Pritom drugostepeni sud je prilikom donošenja pobijane drugostepene odluke, održao pretres na kojem je neposredno saslušao svedoka oštećenog, pa u smislu člana 450. stav 2. ZKP izvršio uvid u prvostepene spise i pročitao ostale dokaze izvedene na zapisniku o glavnom pretresu prvostepenog suda, među kojima i iskaze svedoka K.B., E.H., V.T. i D.B., pa je iste prilikom odlučivanja o žalbama cenio u sklopu svih ostalih dokaza i odbrana okrivljenih, zbog čega, po oceni ovog suda, neosnovano branilac u zahtevima ističe da iskazi navedenih svedoka nisu mogli biti cenjeni od strane drugostepenog suda jer ih sud nije na održanom pretresu neposredno saslušao, te u tom smislu, po nalaženju ovog suda, drugostepena presuda nije zasnovana na nezakonitim dokazima.

Iz iznetih razloga neosnovano branilac okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenih u zahtevima za zaštitu zakonitosti ističe i to da nižestepeni sudovi iz iskaza oštećenog G.K., kao i svedoka K.B., E.H., V.T. i D.B. nisu mogli da zaključe da su okrivljeni dve osobe koje su izvršile predmetno krivično delo, jer je sud trebalo da ima u vidu da je svedok oštećeni G.K. tokom postupka davao kontradiktorne iskaze.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenih u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i istom ocenom utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi, što nije zakonski razlog propisan odredbom člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud zahteve za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u ovom delu ocenio kao nedozvoljene.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahteve odbacio kao nedozvoljene.

Zapisničar - savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                        Janko Lazarević,s.r.