Protiv ovih presuda branilac okrivljenog P.L., advokat S.B., blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2. i tačka 3. ZKP-a, sa predlogom da se zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji i prvostepena i drugostepena presuda ukinu a predmet vrati na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, iste nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je uz primenu člana 604. ZKP-a, ocenio navode u zahtevu i našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je nižestepenim presudama na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2. ZKP-a time što je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti. Naime, prema navodima zahteva branioca okrivljenog u radnjama okrivljenog opisanim u izreci prvostepene presude stiču se zakonska obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. u vezi člana 61. KZ-a, sa obrazloženjem da je u odnosu na tačku 1. izreke u redovnom krivičnom postupku sud utvrdio da radnjama okrivljenog nije oštećeno pravno ili fizičko lice, već budžet Republike Srbije kao i da je okrivljeni podigao gotov novac sa računa svog privrednog društva, čime je povećao svoju ličnu imovinu na koju se plaća porez na prihod građana, što nije prijavio poreskom organu, što su sve bitna obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ-a.

Pored toga branilac u zahtevu ističe da radnje okrivljenog koje se odnose na to što je okrivljeni iskazao da je za period od 01. do 30. novembra 2006. godine platio prethodni porez u iznosu od 419.815,00 dinara, predstavljaju biće posebnog krivičnog dela - neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj i poreski kredit iz člana 173a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji s`obzirom da nisu obuhvaćene periodom optuženja koji se odnosi na leto 2006. godine.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud iznete navode branioca okrivljenog ocenjuje kao neosnovane.

Ovo s`toga, jer po nalaženju ovoga suda iz radnji okrivljenog opisanih u izreci prvostepene presude proizlaze sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi člana 61. stav 5. KZ-a za koje krivično delo je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u konkretnom slučaju izvršenjem predmetnog krivičnog dela naneta šteta ne samo budžetu Republike Srbije već i privrednom društvu okrivljenog D.c. doo, što predstavlja posledicu krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ-a, pa su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog da u konkretnom slučaju nema oštećenog pravnog ili fizičkog lica i da s`toga u radnjama okrivljenog ne postoje obeležja krivičnog dela iz člana 234. stav 3. KZ.

Nadalje, za postojanje krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ-a mora se raditi o „zakonito stečenim prihodima“ u vezi sa kojima se daju lažni podaci, a u nameri izbegavanja plaćanja poreza. S`obzirom na to da je u redovnom krivičnom postupku utvrđeno da u konkretnom slučaju nisu u pitanju zakonito stečeni prihodi okrivljenog, sledstveno napred iznetom radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude nisu ni mogle biti pravno kvalifikovane kao krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ-a.

Nadalje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani i navodi branioca okrivljenog da radnje okrivljenog opisane u tački 1 izreke prvostepene presude a tiču se lažnog iskazivanja okrivljenog da je u periodu od 01. do 30.11.2006. godine platio prethodni porez na otkupljene poljoprivredne proizvode, predstavljaju biće posebnog krivičnog dela iz člana 173a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, jer, je navedenim opisom radnji okrivljenog samo konkretizovan način na koji je okrivljeni u svojstvu odgovornog lica u navedenom privrednom društvu iskoristio svoj položaj u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi a što sve čini jednu od radnji izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi člana 61. KZ-a, a ne napred navedenog krivičnog dela iz Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji kako se neosnovano ističe u zahtevu branioca okrivljenog.

U vezi sa tim branilac okrivljenog je istu povredu zakona neosnovano isticao i u postupku po redovnom pravnom leku, a Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao Apelacioni sud u Novom Sadu u drugostepenoj presudi i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se branilac okrivljenog neosnovano u zahtevu poziva i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP-a u vezi člana 91. KZ-a isticanjem da je od okrivljenog oduzeta imovinska korist u visini neobračunatog i neuplaćenog poreza koji se mogao oduzeti samo od privrednog društva koje je u konkretnom slučaju poreski obveznik i da su nižestepeni sudovi postupajući na opisani način prekoračili ovlašćenja u pogledu oduzimanja imovinske koristi, jer je prinudno naplaćena poreska obaveza koja je prestala usled nastupanja zastarelosti njenog izvršenja.

Naime, odredbom člana 91. Krivičnog zakonika propisano je da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom kao i da će se ista oduzeti pod uslovima predviđenim Krivičnim zakonikom i sudskom odlukom kojom je utvrđeno izvršenje krivičnog dela.

Imajući u vidu da je u redovnom krivičnom postupku utvrđeno da iznos od 16.861,00 dinar predstavlja protivpravnu imovinsku korist koju je okrivljeni pribavio za sebe izvršenjem predmetnog krivičnog dela, to je ista morala biti oduzeta od okrivljenog u skladu sa odredbom člana 91. KZ-a. To što navedeni iznos, po navodima zahteva, predstavlja porez na dodatu vrednost i da je u konkretnom slučaju poreski obveznik privredno društvo a ne okrivljeni, po nalaženju ovog suda, ne isključuje primenu odredbe člana 91. KZ-a, jer oduzimanje imovinske koristi ima za cilj da se od učinioca krivičnog dela oduzme konkretna korist postignuta izvršenjem krivičnog dela. U vezi sa tim, zakon ne predviđa nikakve rokove za izvršenje ove mere u krivičnom postupku, tako da u odnosu na nju ne može nastupiti zastarelost izvršenja, pa su neosnovani i navodi zahteva branioca okrivljenog da je sud prekoračio svoja ovlašćenja time što je prinudno naplatio poresku obavezu koja je prestala da postoji usled nastupanja zastarelosti.

Na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i na osnovu člana 491. stav 1. ZKP-a, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                       Predsednik veća-sudija,

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                  Janko Lazarević, s.r.