Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 1041/15 od 24.11.2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljene M.I. i njenog branioca, a presuda Višeg suda u Vranju K 39/15 od 24.08.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljene M.I., advokat I.S. „sa svih zakonskih razloga“, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude i okrivljenu M.I. oslobodi od optužbe da je izvršila krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ i dosudi joj troškove postupka, ili da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zathev za zaštitu zakonitosti, i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su u konkretnom slučaju troškovi postupka pogrešno određeni, jer je trabalo da isti padnu na teret budžetskih sredstava suda s obzirom na to da je, po oceni branioca, okrivljena u konkretnom slučaju trebalo da bude oslobođena od optužbe. Iznetom navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljene ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Međutim, imajući u vidu da je okrivljena pobijanim presudama pravnosnažno oglašena krivom da je izvršila krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ, to je ista u smislu člana 264. stav 1. ZKP dužna da naknadi troškove krivičnog postupka, pa u konkretnom slučaju nije bilo osnova za oslobađanje okrivljene od dužnosti plaćanja troškova krivičnog postupka, kako to pogrešno u zahtevu zaključuje branilac okrivljene.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene ističe povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Branilac okrivljene u zahtevu ukazuje i na to da su pobijane presude donete uz bitnu povedu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, citirajući u obrazloženju zahteva navedenu odredbu ZKP. U vezi sa istaknutom bitnom povredom odredaba krivičnog postupka branilac okrivljene navodi da je u izreci pobijane prvostepene presude navedeno da je autobus, u kome se okrivljena kritičnom prilikom nalazila kao putnik, saobraćao na liniji Kumanovo-Beč, dok istovremeno na drugom mestu u izreci je navedeno da je okrivljena opojnu drogu prenosila od Bujanovca do Vranja, što je protivrečno kako samo sebi, tako sa izvedenim dokazima i odbranom okrivljene, iz kojih jasno proizilazi da je krajnja destinacija okrivljene bio Beč, a nikako Vranje, jer predmetni autobus nije ni saobraćao do Vranja. Branilac ističe da iz zapisnika o veštačenju NKTC Niš od 30.03.2015. godine koji sud kao dokaz interpretira na strani pet pismenog otpravka presude, proizilazi da je zbirni iznos jednog dela opojne droge heroin i aktivnih razblaživača kofeina i paracetamola koji je kod okrivljene pronađen u gornjem delu donjeg veša brushaltera 75,34 grama neto mase, dok je u izreci i u obrazloženju pobijane prvostepene presude navedeno da je taj iznos 75,07 grama, pri čemu je organ veštačenja propustio da navede procenat sadržaja čistog heroina, kao i procenat sadržaja kofeina i paracetamola nađenih u smešama koje su oduzete od okrivljene.

Branilac okrivljene navodi i to da je u pobijanim presudama pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, te da iz izvedenih dokaza nije dokazano da je optužena znala da prenosi heroin radi dalje prodaje jer je smatrala da su u pitanju lekovi, što proizilazi iz toga da iznos koji je trebalo da dobije od 400 evra odgovara ceni lekova, a ne tržišnoj ceni droge u nađenoj količini. Po oceni branioca nije dokazano ni postojanje direktnog umišljaja okrivljene prilikom izvršenja dela, jer ista nije znala šta prenosi.

Pored toga, branilac u zahtevu ističe i da je odluka o kazni u pobijanim presudama pogrešna, te da sud nije dobro cenio olakšavajuće i otežavajuće okolosti na strani okrivljene, jer je u konkretnom slučaju kazna morala biti manja, a kojim navodima branilac okrivljene ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje u postupku ima u smilu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz čl. 438. stav 2. tačka 2) i 441. stav 1. ZKP, kao ni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                        Bata Cvetković,s.r.