Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu odredbe člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA, advokat Božidar Leković, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je prvostepeni sud u izreci presude, koju je potvrdio i apelacioni sud, izvršio izmene činjeničnog opisa krivičnog dela iz optužnog akta tako što je dodao navode vezane za radnju izvršenja krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret, a koje nisu sadržane u optužnom aktu i to tako što je u izreku presude dodato „levom nogom isturenijom unazad sa prstima oslonjenim na zemlju i petom podignutom uvis, levim zadnjim točkom vozila kojim je upravljao prešao preko stopala leve noge od prstiju ka peti i zaustavio se na istom...“, čime je po navodima branioca prvostepeni sud prekoračio optužbu i načinio povredu odredbe člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe bi podrazumevalo izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisane u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne radnje i volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju ovoga suda, činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao je u granicama činjeničnog osnova iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, pa prema tome nije povređen ni subjektivni ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog.

Činjenica je da je prvostepeni sud u izreku pobijane presude dodao reči: „sa prstima oslonjenim na zemlji i petom podignutom u vis“ i „prešao preko stopala leve noge od prstiju ka peti“ što, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne predstavlja prekoračenje optužbe, već preciziranje okolnosti pod kojima je došlo do povređivanja, nakon utvrđenih činjenica o mehanizmu nastanka povrede, o čemu je drugostepeni sud na strani 2 pasus 6 svoje odluke dao jasne i dovoljne razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na te razloge upućuje.

Dalje u zahtevu branilac ukazuje da na strani okrivljenog nema krivice za izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret jer radnja koju je okrivljeni preduzimao-kretanje vozilom unazad površinom namenjenom za kretanje vozila, nije nedozvoljena radnja, a postupanje oštećenog koje se ogleda u iznenadnom iskoraku levom nogom između pneumatika i zadnjeg levog blatobrana je nepredvidiva okolnost koja nije mogla biti obuhvaćena nehatom okrivljenog, te da bi se mogućnost nanošenja povrede zasigurno mogla utvrditi na osnovu veštačenja od strane veštaka saobraćajne struke, koji bi na osnovu stručnih znanja vezanih za gabarit vozila mogao utvrditi mogućnost nastanka teške telesne povrede na način naveden u izreci prvostepene presude, ali da su nižestepeni sudovi odbili predlog za izvođenje ovog dokaza. Dakle, branilac polemiše sa ocenom suda o izvedenim dokazima, čime u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđenom drugostepenom presudom i ukazuje na povredu iz zakonske odrebe člana 440. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom-član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Shodno navedenom, povreda odredbe člana 440. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je isti u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, zahtev u odnosu na povredu zakona iz odredbe člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP odbio kao neosnovan, dok je u preostalom delu na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                      Predsednik veća-sudija,

Marija Ribarić,s.r.                                                                                          Dragan Aćimović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić