Istom presudom oštećenom „BB“ DOO ... je dosuđen imovinskopravni zahtev, te je okrivljena obavezana da oštećenom isplati iznos od 4.175.300,00 dinara u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Okrivljena je obavezana da plati troškove krivičnog postupka, a čiji iznos će biti utvrđen posebnim rešenjem u smislu odredbe člana 262. stav 2. ZKP.

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2KŽ1 146/21 od 23.02.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA - advokata Aleksandra Milićevića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi K- 250/20 od 26.02.2021. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA - advokat Aleksandar Milićević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da ukine u celini presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi K-250/20 od 26.02.2021. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2KŽ1 146/21 od 23.02.2022. godine i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom ili drugostepenom sudu ili da preinači u celini navedene odluke u korist okrivljene AA.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljene AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu formalno ne označava ni jednu povredu zakona iz stava 4. člana 485. ZKP, s tim što se iz obrazloženja zahteva zaključuje da je isti podnet zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP. Ovo imajući u vidu da branilac okrivljene u zahtevu ističe da je u prvostepenom postupku došlo do bitne povrede odredaba krivičnog postupka jer je pobijanu prvostepenu presudu doneo sudija pojedinac Darko Balać koji se shodno članu 37. stav 1. tačka 4) ZKP morao izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u ovom predmetu, iz razloga jer je isti prethodno u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak i to tako što je doneo rešenje o određivanju pritvora prema okrivljenoj i rešenje o zameni pritvora okrivljenoj blažom merom - merom zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja nadležnoj policijskoj stanici, a osim toga dana 08.07.2019. godine ovaj sudija je ispitivao optužni akt javnog tužioca i doneo je rešenje kojim je naredio javnom tužiocu da u roku od 30 dana preduzme određene pravne radnje, a što po braniocu znači da je sudija Darko Balać učestvovao u potvrđivanju samog optužnog akta.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, prema odredbi člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti.

Odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog nekog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima postupka ili sa predmetom. Između ostalog, kada je reč o povezanosti sudije sa predmetom, propisano je u tački 4) da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka, o kojoj je reč i na koju branilac okrivljene ukazuje svojim navodima u podnetom zahtevu, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju, odnosno na glavnom pretresu u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP.

Kako u konkretnom slučaju iz spisa predmeta proizilazi da se radi o skraćenom postupku (odredbe članova 495. do 520. ZKP) koji se pokreće na osnovu optužnog predloga javnog tužioca, a u kom postupku ne dolazi do potvrđivanja optužnice, već shodno odredbama člana 501. ZKP odmah po prijemu optužnog akta sudija pojedinac ispituje optužni akt, te shodno odredbama člana 498. ZKP pre podnošenja optužnog predloga sudija pojedinac donosi rešenje o određivanju pritvora, to, dakle, iz navedenog proizilazi da sudija Darko Balać u ovom predmetu nije postupao kao sudija za prethodni postupak, niti je odlučivao o potvrđivanju optužnice, odnosno isti nije vršio navedene procesne uloge koje bi predstavljale apsolutnu smetnju za njegovo učešće na glavnom pretresu u svojstvu sudije pojedinca i donošenju pobijane prvostepene presude, a kako to neosnovano ističe branilac okrivljene, jer je i u donošenju pobijane prvostepene presude i prethodno u donošenju rešenja na koja se poziva branilac okrivljene u podnetom zahtevu sudija Darko Balać učestvovao isključivo u svojstvu sudije pojedinca. Dakle, imajući u vidu da u konkretnom slučaju ne postoji zakonski razlog za obavezno izuzeće sudije Darka Balaća od vršenja sudijske dužnosti predviđen odredbom člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, niti drugi razlozi predviđeni odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 3) ZKP, te imajući pri tome u vidu da se bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP odnosi samo na razloge vezane za obavezno izuzeće sudije, kada se sudija mora izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, to suprotno navodima zahteva branioca okrivljene AA, u konkretnom slučaju nije učinjena ova povreda.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branioca okrivljene u kojima ističe da je sud povredio krivični zakon kada je okrivljenu oglasio krivom za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ koje je dekriminalizovano i više ne postoji u Krivičnom zakoniku i to od dana 01.03.2018. godine kada je na snagu stupila odredba člana 27. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine) kojom je izmenjena glava 22 koja se odnosi na krivična dela protiv privrede, pri čemu po stavu branioca krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ ne zadržava pravni kontinuitet inkriminacije sa krivičnim delom prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine) iz razloga jer je posledica krivičnog dela iz člana 223. KZ drugačija i određena je kao pribavljanje protivpravne imovinske koristi fizičkom licu (sebi ili drugom), a ne pravnom licu, subjektu privrednog poslovanja ili preduzetniku kako je to bilo kod krivičnog dela iz člana 238. KZ. Imajući u vidu navedeno, to je po stavu branioca sud trebalo da u konkretnom slučaju, vodeći računa o vremenskom važenju krivičnog zakonodavstva, primeni odredbu člana 5. KZ i da okrivljenu oslobodi od optužbe, budući da je za okrivljenu najblaži onaj krivični zakon prema kojem radnje okrivljene opisane u optužnom aktu javnog tužioca više ne predstavljaju krivično delo, a to su izmene i dopune Krivičnog zakonika koje su stupile na snagu dana 01.03.2018. godine, pri čemu se po stavu branioca u radnjama okrivljene opisanim u izreci presude ne stiču bitna obeležja krivičnog dela prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine). Iznetim navodima branioca okrivljene se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravnosnažne presude pobijaju zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Isti navodi istaknuti u žalbi branioca okrivljene AA – advokata Aleksandra Milićevića bili su predmet razmatranja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbi branioca okrivljene izjavljenoj protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi K-250/20 od 26.02.2021. godine. Viši sud u Sremskoj Mitrovici kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim, prihvatajući razloge prvostepenog suda date na strani 11 obrazloženja prvostepene presude, i o tome na strani 2 drugostepene presude 2KŽ1 146/21 od 23.02.2022. godine izneo jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Osim toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u delu u kojem ističe da kako krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ, za koje je sud oglasio krivom okrivljenu, predstavlja delo sa blanketnom dispozicijom - blanketno krivično delo, to je sud po stavu branioca morao da u izreci presude, pored navođenja činjenica i okolnosti koje predstavljaju obeležje bića tog krivičnog dela, kao bitan element krivičnog dela navede i konkretan materijalnopravni propis koji reguliše ovlašćenja u pogledu upravljanja i raspolaganja imovinom pravnog lica, a koji je okrivljena u konkretnom slučaju povredila svojim postupanjem, pa kako sud to nije učinio, to stoga krivično delo za koje je okrivljena pravnosnažno oglašena krivom nije krivično delo. Iznetim navodima branioca okrivljene se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Osnovni oblik krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009 od 03.09.2009. godine, sa stupanjem na snagu dana 11.09.2009. godine) čini odgovorno lice u preduzeću ili drugom subjektu privrednog poslovanja koje ima svojstvo pravnog lica ili preduzetnik, koje u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za pravno lice u kojem je zaposleno, za drugo pravno lice ili drugi subjekt privrednog poslovanja koji ima svojstvo pravnog lica ili za preduzetnika, sastavljanjem isprave neistinite sadržine, lažnim bilansima, procenama ili inventarisanjem odnosno lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica, neistinito prikazuje stanje ili kretanje sredstava ili rezultate poslovanja, pa na taj način dovede u zabludu organe upravljanja u preduzeću ili drugom pravnom licu prilikom donošenja odluka o poslovima upravljanja ili preduzeće ili drugo pravno lice stavi u povoljniji položaj prilikom dobijanja sredstava ili drugih pogodnosti koje im se ne bi priznale prema postojećim propisima.

Kako činjenični opis krivičnog dela, utvrđen u izreci pravnosnažne presude, sadrži sve činjenice i okolnosti koje čine bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ za koje je okrivljena u ovom krivičnom postupku optužena i oglašena krivom pravnosnažnom presudom i to da je okrivljena AA kao odgovorno lice - vlasnik „...“ DOO ..., u nameri da pribavi protivpravnu imovinsku korist za „...“ DOO ..., lažnim prikazivanjem činjenica da će platiti robu o dospelosti, predala kao sredstvo obezbeđenja plaćanja preuzete robe overenu blanko menicu serijskog broja AB ..., te je tako dovela u zabludu predstavnika oštećenog „BB“ DOO ... da joj isporuči robu, a u vreme, mestu i na način bliže opisan u izreci pravnosnažne presude, čime je okrivljena za ...“ DOO ... pribavila protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 4.175.300,00 dinara i za isti iznos oštetila „BB“ DOO ..., to su stoga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi branioca okrivljene da delo koje je okrivljenoj stavljeno na teret i za koje je pravnosnažno oglašena krivom nije krivično delo, a činjenica da je u opisu krivičnog dela izostao materijalnopravni propis koji je povređen inkriminisanim radnjama okrivljene u konkretnom slučaju uopšte nije od uticaja na postojanje predmetnog krivičnog dela.

Naime, krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ može biti blanketnog karaktera, ali i ne mora. Okrivljenoj u konkretnom slučaju kao alternativno propisana radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. KZ nije stavljeno na teret da je grubo povredila ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom pravnog lica postupivši suprotno blanketnom propisu (član 238. stav 1. tačka 4. KZ), odnosno nije joj stavljeno na teret delo sa blanketnom dispozicijom, već joj je kao radnja izvršenja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) KZ stavljeno na teret da je u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za „...“ DOO ..., čiji je vlasnik, lažnim prikazivanjem činjenica da će platiti robu o dospelosti, dovela u zabludu predstavnika oštećenog „BB“ DOO ... da joj isporuči robu, predavši kao sredstvo obezbeđenja plaćanja preuzete robe overenu blanko menicu serijskog broja AB ..., a u vreme, mestu i na način bliže opisan u izreci pravnosnažne presude, čime je okrivljena za ...“ DOO ... pribavila protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 4.175.300,00 dinara i za isti iznos oštetila „BB“ DOO ..., tako da kod ovog oblika radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela nema kršenja blanketne norme i ocena o postojanju predmetnog krivičnog dela, odnosno njegovih zakonskih obeležja, ne zavisi od kršenja određene blanketne norme, pa stoga u konkretnom slučaju u činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci presude nije navedeno koji blanketni propis je okrivljena kao izvršilac krivičnog dela prekršila.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA je u ostalom delu odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljene u ostalom delu zahteva ističe da kako je prvostepeni sud u izreci presude okrivljenoj izrekao uslovnu osudu uz poseban uslov da će se ista opozvati ako okrivljena u roku od 1 godine od dana pravnosnažnosti presude ne nadoknadi oštećenom štetu u iznosu od 4.175.300,00 dinara i kako je istovremeno oštećenom dosudio imovinskopravni zahtev i okrivljenu obavezao da oštećenom isplati iznos od 4.175.300,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, to, po stavu branioca, proizilazi da je sud izrekom prvostepene presude obavezao okrivljenu da plati isti iznos po dva različita osnova i to po osnovu nadoknade štete i po osnovu imovinskopravnog zahteva koji sud dosuđuje oštećenom, a kojim navodima branilac okrivljene po nalaženju ovoga suda faktički ukazuje na nerazumljivost izreke prvostepene presude, odnosno na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Pored toga, branilac okrivljene ističe i da sud nije na nesumnjiv način utvrdio da je okrivljena izvršila predmetno krivično delo, odnosno da je okrivljena dovela u zabludu oštećeno lice i da je lažno prikazala činjenice, obzirom da veštak nije mogao da se izjasni o celokupnom poslovanju preduzeća okrivljene, a iz otpremnica koje je okrivljena dostavila sudu proizilazi da je razlog zbog kojeg okrivljena nije u celosti ispunila svoje obaveze prema oštećenom taj što je ona poslovala i sa trećim licima i da su njoj ta treća lica ostala dužna, tako da u konkretnom slučaju po braniocu nije dokazano da je umišljaj okrivljene bio usmeren na pribavljanje protivpravne imovinske koristi i prouzrokovanje štete oštećenom preduzeću, a što sve u bitnom po nalaženju ovoga suda predstavlja osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnim presudama i ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljene nižestepene presude pobija i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenoj i njenom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Aleksandra Milićevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić