Okrivljeni su oslobođeni plaćanja troškova krivičnog postupka i sudskog paušala koji padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 6199/13 od 27.01.2014. godine, usvojena je žalba okrivljene M.I. i njenog branioca advokata D.K. i branioca okrivljenog D.J., advokata M.M. i preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 2K 243/13 od 22.02.2013. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenu M.I. zbog krivičnog dela kršenje porodičnih obaveza iz člana 196. stav 1. u vezi člana 61. KZ osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, a okrivljenog D.J. zbog krivičnog dela kršenje porodičnih obaveza iz člana 196. stav 1. Krivičnog zakonika osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, dok su u preostalom delu izjavljene žalbe kao i u celosti žalba okrivljenog Z.S. i njegovog branioca advokata D.K. odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenih M.I. i Z.S., advokat D.K., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postpku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili pak da iste preinači tako što će okrivljene M.I. i Z.S. osloboditi od optužbe.

Nakon što je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih M.I. i Z.S. - adv. D.K., u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, dostavljen je javnom tužiocu, a Vrhovni kasacioni sud je zatim održao sednicu veća o kojoj u smislu člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenih, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća održanoj u smislu člana 490. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu uz primenu člana 604. ZKP (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11 od 28.09.2011. godine), u odnosu na presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu 2K 243/13 od 22.02.2013. godine, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je donošenjem pobijanih presuda povređen krivični zakon i to u odnosu na okrivljenu M.I., jer je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, budući da se u njenim radnjama ne stiču obeležja krivičnog dela iz člana 196. stav 1. KZ (čime se ukazuje na povredu iz člana 439. tačka 2. ZKP), a u odnosu na okrivljenog Z.S. da se u radnjama ovog okrivljenog ne stiču obeležja krivičnog dela iz člana 127. stav 1. KZ niti bilo kod drugog krivičnog dela (dakle ukazuje se na povredu iz člana 439. tačka 1. ZKP).

Iznete navode branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Radnja izvršenja krivičnog dela kršenje porodičnih obaveza iz člana 196. stav 1. KZ jeste ostavljanje člana porodice u teškom položaju koji nije u stanju da se sam o sebi stara – kršenjem porodičnih obaveza utvrđenih zakonom.

Iz opisa radnji izvršenja krivičnog dela u izreci prvostepene presude, proizilazi da je okrivljena M.I. „napustila i ostavila dete – oštećenog I.I., starog sedam meseci, koji nije u stanju da se sam o sebi stara, suprotno odredbi člana 69. Porodičnog zakona“.

Po nalaženju ovog suda iz navedenog opisa radnje izvršenja dela jasno proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela kršenje porodičnih obaveza iz člana 196. stav 1. KZ za koje je oglašena krivom, a navodi zahteva branioca okrivljene su neosnovani, u pogledu primene Krivičnog zakona na krivično delo koje je predmet optužbe.

Nadalje, iz opisa radnje izvršenja krivičnog dela, a iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni Z.S. oglašen krivim što „nije pružio pomoć licu koje se nalazilo u neposrednoj opasnosti, bebi staroj devet meseci ..... isto ostavio i ušao u svoju kuću ... pa su kolica sa bebom krenula nizbrdo prometnom ulicom, te su udarila u ivičnjak i tako se zaustavila“, te da je izvršio krivično delo nepružanje pomoći iz člana 127. stav 1. KZ.

Radnja izvršenja krivičnog dela nepružanje pomoći iz člana 127. stav 1. KZ sastoji se u propuštanju da se pruži pomoć licu čiji život je u opasnosti. Za postojanje ovog krivičnog dela neophodno je da se pomoć mogla pružiti bez opasnosti za učinioca ili drugo lice.

U konkretnom slučaju iz opisa radnji izvršenja, proizilazi da opasnost za ličnost, to jest telesni integritet za učinioca nije postojala. Lice kome je okrivljeni Z.S. propustio da pruži pomoć je beba uzrasta devet meseci. Potreba stalnog nadzora i pažnje nad detetom tog uzrasta je opšte poznata činjenica, isto kao i mogućnost da mu može biti ugrožen život kada nema odgovarajući nadzor odrasle osobe, bez obzira na okolnosti spoljašne sredine u kojoj se nalazi. U konkretnoj situaciji dete je ostavljeno u kolicima koja su se samostalno kretala, na otvorenom prostoru – prometnoj ulici, pa je neposredna opasnost za život bila evidentna, a proizilazila iz ličnih svojstava deteta kao i objektivnih okolnosti događaja.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju eksplicitno nenavođenje životne opasnosti u izreci prvostepene presude ne dovodi u sumnju da se u radnjama okrivljenog Z.S. stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela nepružanje pomoći iz člana 127. stav 1. KZ, za koje je oglašen krivim. Svi elementi tog krivičnog dela opisani su u izreci presude i saglasni pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela, pa su suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog ocenjeni neosnovanim. Apelacioni sud u Beogradu presudom Kž1 6199/13 od 27.01.2014. godine, nije učinio navedene povrede zakona, a zakonitost prvostepene presude ispitao je u skladu sa odredbom člana 604. stav 1. ZKP, koji zakonik se primenjuje od 01.10.2013. godine, dakle, u vreme odlučivanja o žalbama, pa je tako zakonitost prvostepene presude i postupka koji je prethodio njenom donošenju, cenio po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ broj 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“ broj 58/04... 76/10) koji je bio na snazi u vreme održavanja glavnog pretresa i donošenja prvostepene presude u ovoj krivičnoj stvari. Dakle, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, donošenjem pravnosnažnih presuda nije povređen zakon na štetu okrivljenih ni u pitanju da li je u odnosu na okrivljenu M.I. primenjen zakon koji se ne može primeniti (član 439. tačka 2. ZKP), kao ni po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni Z.S. goni krivično delo (član 439. tačka 1. ZKP). Navodima zahteva branioca okrivljenih se ukazuje da je izreka prvostepene presude nerazumljiva i protivrečna, a koji navodi se odnose na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. i stav 2. tačka 2. ZKP (član 368. stav 1. tačka 11. starog ZKP), a što nije zakonom propisan razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Ostalim navodima zahteva, u suštini se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza od strane prvostepenog suda to jest pravnosnažne presude se pobijaju iz razloga koji nisu propisani odredbom člana 485. stav 4. ZKP i ne predstavljaju zakonski osnov za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, pa je Vrhovni kasacioni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih M.I. i Z.S. u tom delu ocenio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev odbio kao neosnovan, a u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                     Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                               Nevenka Važić,s.r.