Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Ivan Tešić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, s tim da iz obrazloženja zahteva proizilazi da zahtev podnosi i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači pobijane presude tako što će prema okrivljenom AA odbiti privatnu tužbu, odnosno istog „osloboditi od odgovornosti da je izvršio krivično delo“ koje mu je privatnom tužbom stavljeno na teret i obavezati okrivljenog BB da mu nadoknadi troškove krivičnog postupka bliže opredeljene u zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljenog AA, advokat Ivan Tešić, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se u radnjama okrivljenog ne stiču obeležja krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ i u vezi sa tim navodi da se ono što je okrivljeni učinio, a to je prosleđivanje teksta uvredljive sadržine, ne može smatrati uvredom, odnosno radnjom izvršenja ovog krivičnog dela. Pored toga, branilac u zahtevu ističe da u konkretnom slučaju nema ni posledice ovog krivičnog dela jer pasivni subjekat nije uvređen, i shodno svemu iznetom zaključuje da u radnjama okrivljenog za koje je oglašen krivim, nema zakonskih obeležja ni krivičog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ niti bilo kog drugog krivičnog dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. KZ čini onaj ko uvredi drugog.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao i skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnja izvršenja krivičnog dela u pitanju predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšteusvojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Shodno navedenom, za postojanje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ potrebno da postoji svest i volja da se izrazi nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti.

Iz izreke pobijane prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni AA dana 09.08.2022. godine, u stanju uračunljivosti, svestan svoga dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje hteo, privatnom tužiocu BB, u 16.38 časova putem imejla „prosledio tekst uvredljive sadržine“: „svi kažu da si izlapeo a i izgledaš kao drtina a ja te branim kažem ne, takav je on oduvek, jajara i džiber“, a zatim istog dana, u 16.55 časova, odgovarajući na poruku privatnog tužioca i tekst sadržine “...A to da si glodar i glodao PD dok si mogao, stalo ti je, pa ti je sad krivo i nadaš se ponovnom apanju i lapanju, mizerijo. Jadan si džiberu, baš jadan, bruko jada i bede. Sada rezultate znam kao i ostatak grada, Društva i Saveza, za tebe, VV..., to su samo snovi, a ostalo ti je samo to, da lažeš, jajariš i omalovažavaš druge. Pa šta drugo od drtine i zlapetisa očekivati. Ne mešaj terapije, opet si izgleda...“.

Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču se sva subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje je oglašen krivim. Sadržina imejlova koji je okrivljeni poslao privatnom tužiocu, po oceni ovog suda, objektivno predstavlja omalovažavanje dostojanstva ličnosti privatnog tužioca, a samim tim i uvredu kao radnju izvršenja ovog krivičnog dela, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) KZ, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odedaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP ističući da pobijanom presudom nije potpuno rešen predmet optužbe. Prema navodima zahteva, sud nije odlučio o privatnoj tužbi BB u delovima u kojima se navodi „protivpravna namera povređivanja“, „delovanje sa takvom namerom koja za posledicu ima povredu ugleda ličnosti, dostojanstva, morala i ostalih ličnih vrednosti“ i „iznošenje inkriminacije u nameri vređanja jer su iste kao takve apsolutno nepotrebne i nedozvoljene“.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, iz sledećih razloga:

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP postoji ukoliko presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, pri čemu se o nepotpuno rešenom predmetu optužbe može govoriti samo u situaciji kada sud uopšte nije doneo odluku o nekoj tački optužbe.

Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanom presudom u potpunosti je rešen predmet optužbe. Izostavljanje iz činjeničnog opisa krivičnog dela u izreci pobijane prvostepene presude, činjeničnih navoda na koje se zahtevom ukazuje, ne znači da nije rešen predmet optužbe i da je sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP. Ovo stoga što je sud ovlašćen da menja činjenični opis dela iz optužnog akta i da ga upodobljava činjeničnom stanju utvrđenom tokom dokaznog postupka, ukoliko pri tome ostaje u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja određenog krivičnog dela, kao što je učinjeno u konkretnom slučaju izostavljanjem suvišnih navoda privatne tužbe koji ne predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela uvrede.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu ističe da je izreka presude nejasna i tako ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, koja ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa Vrhovni kasacioni sud ove navode nije razmatrao.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Ivana Tešića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić