Protiv ovih presuda branilac okrivljenog I.S., advokat M.P., blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a i zbog pogrešne primene materijalnog prava u smislu člana 485. stav 2. ZKP-a, sa predlogom da se zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji i prvostepena i drugostepena presuda ukinu a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, pa ih nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je članom 269. stav 1. Krivičnog zakonika za krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, propisana novčana kazna ili zatvor do jedne godine i s`obzirom na zaprećenu kaznu zatvora za ovo krivično delo, to se, krivično gonjenje okrivljenog nije moglo preduzeti po proteku dve godine od izvršenja krivičnog dela, pa je optužni predlog Osnovnog javnog tužioca u Boru Kt broj 341/12 od 19.09.2012. godine podnet po nastupanju relativne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog za predmetno krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a, učinjene na štetu okrivljenog, neosnovani. Ovo s`toga, jer je u redovnom krivičnom postupku utvrđeno da je okrivljeni krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja iz člana 269. stav 1. Krivičnog zakonika izvršio neutvrđenog dana u periodu od 22.12.2010. do 06.02.2011. godine, izuzimajući iz tog perioda vreme od 15.01.2011. do 02.02.2011. godine, kada okrivljeni nije bio u Srbiji, što je navedeno u izreci prvostepene presude, pa imajući u vidu da je za to krivično delo propisana novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine, to bi u smislu odredbe člana 103. tačka 7. KZ-a relativna zastarelost krivičnog gonjenja za ovo krivično delo nastupila 22.12.2012. godine. S`obzirom na to da je Osnovni javni tužilac u Boru optužni predlog protiv okrivljenog Kt broj 341/12, podneo dana 19.09.2012. godine, to je nadležni javni tužilac krivično gonjenje protiv optuženog preduzeo pre nastupanja relativne zastarelosti krivičnog gonjenja, pa se navodi zahteva branioca okrivljenog da je nižestepenim presudama na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a, ocenjuju kao neosnovani.

U zahtevu branioca okrivljenog ističe se da je u konkretnom slučaju istovremeno nastupila i apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja i da je sledstveno tome na štetu okrivljenog pogrešno primenjen zakon iz člana 103. tačka 7. ZKP-a, sa obrazloženjem da iz izvedenih dokaza proizlazi da se predmetni događaj desio 2003. ili 2004. godine, a ne u vreme kada je to označeno u izreci pravnosnažne presude.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom za zaštitu zakonitosti iznetim navodima samo formalno ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a, a da se suštinski ovim navodima zahteva navedene presude pobijaju zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen pravnosnažnom presudom, što ne predstavlja razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP-a.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno ocenili iskaz svedoka D.R. odnosno da jedan deo iskaza ovog svedoka uopšte nije cenjen što ukazuje da sud nije postupio u skladu sa odredbama člana 419. ZKP-a na koji način je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 3. u vezi člana 419. ZKP-a, kao i da je okrivljenog na glavnom pretresu održanom dana 20.06.2013. godine branila advokatski pripravnik, što je u suprotnosti sa odredbom člana 73. stav 1. ZKP- a. Imajući u vidu da prema odredbi člana 485. stav 4. ZKP-a istaknute povrede zakona nisu propisane kao razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP-a i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP-a, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                       Predsednik veća-sudija,

Vesna Veselinović, s.r.                                                                   Janko Lazarević, s.r.