Presudom Višeg suda u Šapcu Kž 500/14 od 16.12.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Ž.M., advokata D.F. i presuda Osnovnog suda u Loznici K 769/12 od 09.07.2014. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Ž.M., advokat D.F. zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP u vezi člana 439. tač. 1. i 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je na štetu okrivljenog navedenim presudama povređen zakon, te da iste u smislu odredbe člana 492. stav 1. tačka 2. ZKP preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, odnosno da navedene presude ukine i predmet vrati Osnovnom sudu u Loznici, kao prvostepenom, na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao u smislu odredbe člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ž.M., advokata D.F. je neosnovan.

Branilac okrivljenog Ž.M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen zakon iz člana 439. tačka 1. i tačka 2. ZKP na štetu okrivljenog, navodima da izvršilac krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ može biti samo odgovorno lice u privrednom subjektu – poreskom obvezniku, a ne fizičko lice, koje ne može biti poreski obveznik u privrednom subjektu, kako je to pogrešno utvrđeno u pravnosnažnim presudama.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 229. stav 1. KZ propisano je da ovo krivično delo čini ono lice koje u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih poreskih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od značaja za utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi stopedeset hiljada dinara.

Prema zakonskom opisu ovog krivičnog dela izvršilac može biti svako fizičko ili pravno lice koje ima status poreskog obveznika kao i lica koja su zastupnici određenih fizičkih ili pravnih lica, pa sledstveno iznetom i odgovorno lice u pravnom licu.

Shodno citiranoj odredbi člana 229. stav 1. KZ i datom tumačenju iste, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke i odgovarajućeg dela obrazloženja pravnosnažne prvostepene presude jasno proizilazi da je okrivljeni u kritičnom periodu postupao u svojstvu odgovornog lica – osnivača i direktora preduzeća ''I. P.'' d.o.o iz L., dakle, po nalaženju ovoga suda, a suprotno navodima iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, a kako je to opisano u izreci pravnosnažne prvostepene presude sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ u produženom trajanju u vezi člana 61. KZ, zbog čega neosnovanim ocenjuje navode branioca kojima se ukazuje da navedenim pravnosnažnim presudama povređen zakon iz člana 439. tač. 1. i 2. ZKP na štetu okrivljenog.

Navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da bi Privredno društvo ''I. P.'' d.o.o. iz L., o kome okrivljeni kao osnivač i direktor ima svojstvo odgovornog lica moglo biti poreski obveznik poreza na dodatu vrednost na neutvrđenu količinu predmetne robe u navedenom iznosu samo u fazi prometa po kome je Privredno društvo okrivljenog ovu robu stavilo dalje u promet i istu naplatilo, zbog čega visina neplaćenog poreza ne može biti neplaćeni porez na dodatu vrednost na neisplaćeni iznos Privrednom društvu ''T. P.'' sa sedištem u S. od 7.489.185,00 dinara po preračunatoj poreskoj stopi od 7,4070%, jer je to poreska obaveza Privrednog društva ''T. P.'' sa sedištem u S., te da, suprotno nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke za iznos prethodno uplaćenog poreza na dodatu vrednost u nabavci neutvrđene količine predmetne robe za cenu od 7.489.185,00 dinara pozitivna razlika između ovih poreza za 2008. godinu iznosi 88.981,37 dinara, pozitivna razlika između ovih poreza za 2009. godinu iznosi 83.817,30 dinara i pozitivna razlika između ovih poreza za 2010. godinu iznosi 117.025,88 dinara, dakle, po ovim obračunskim periodima visina neplaćenog poreza ne prelazi iznos od 150.000,00 dinara, po oceni Vrhovnog kasacionog suda osporava se činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje na koje se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ž.M. ukazuje ne predstavlja zakonski razlog u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud se u ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ž.M. nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                          Predsednik veća, sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                Dragiša Đorđević,s.r.