Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.970/21 od 22.02.2022.godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog AA a presuda Osnovnog suda u Subotici K.br.55/19 od 21.09.2021.godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog AA– advokati Đorđe Kalanj, Vučko Mirčić i Aleksandar Despotović zbog povrede zakona iz člana 485. stav 4. u vezi člana 439. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni Kasacioni sud usvoji zahtev i preinače pobijane presude tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocena navoda iznetih u zahtevu, našao:

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 485. stav 4. u vezi 439. tačka 1) ZKP.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona branioci okrivljenog ističu da radnja izvršenja krivičnog dela, koja je opisana u izreci presude, nema sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ već da se eventualno može raditi o prekršaju iz člana 15a Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada(u daljem tekstu Uredba). Branioci to obrazlažu time da je okrivljeni nadležnoj Agenciji za zaštitu životne sredine dostavio izjavu da njegovo privredno društvo u toku 2015.godine nije uvezlo proizvode koji podležu određivanju naknade za proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada i da se ta izjava ne odnosi na prihode poreskog obveznika ili na predmete koji podležu oporezivanju ili na druge činjenice od značaja za pravilno utvrđenje visine poreza, te da samim tim prikrivanje podataka o činjenicama koje nemaju uticaja na utvrđivanje i razrez određenog poreza, ne predstavlja radnju krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret. U zahtevu je navedeno i da zabranjeno ponašanje opisano u izreci presude kao suprotno odredbama „blanketne norme“ nije propisano zakonom već uredbom koja nije imala zakonsku snagu niti je bila zasnovana na zakonu a da je članom 1. Krivičnog zakonika i članom 34. Ustava Republike Srbije propisano da se niko ne može kazniti za delo koje nije bilo predviđeno zakonom kao i da članom 4. Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada nije bila propisana obaveza davanja izjave i da se u celoj uredbi nigde ne pominje pojam „ekološka taksa“, kako je navedeno u izreci presude. Na kraju, branilac naglašava da se ni okrivljeni ni privredno društvo „Mio mobile“ ne mogu smatrati poreskim obveznicima, vezano za naknadu, niti se naknada propisana uredbom može smatrati poreskim prihodom, već samo naknadom za troškove usluge upravljanja otpadom, što ne spada u sporedna poreska davanja, definisana članom 2. stav 2. Zakona o poreskom postupku i administraciji u vidu kamate po osnovu neplaćenog dospelog poreza i troškova prinudne naplate poreza, a termin „druge propisane dažbine“ se može odnositi samo na druge poreske prihode, koje je obavezan da plati poreski obveznik.

Navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti se ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Uredba koja je važila u vreme izvršenja krivičnog dela je u osnovnom obliku doneta 29.07.2010.godine i objavljena u Službenom glasniku broj 54/2010 od 04.08.2010.godine a doneta je na osnovu člana 79.stav 7. Zakona o upravljanju otpadom („Sl.glasnik RS“ broj 36/2009) i člana 42. stav 1. Zakona o Vladi(Sl.glasnik RS broj 55/05,71/05-ispravka 101/07 i 65/08). Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavljanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade, u skladu sa obavezom iz člana 79. stav 7. Zakona o upravljanju otpadom da utvrdi proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada i da uradi sve ostale aktivnosti sadržane u samom naslovu Uredbe.

Članom 2.stav 1.tačka 7) Uredbe o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada propisano je da naknada za upravljanje posebnim tokovima otpada jeste posebna naknada koju proizvođači i uvoznici proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada plaćaju za pokrivanje troškova upravljanja posebnim tokovima otpada. Članom 4. Uredbe je propisano da obveznici plaćanja naknade vode dnevnu evidenciju i godišnji izveštaj o količini i vrsti uvezenih proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, te da obveznici plaćanja naknade godišnji izveštaj dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine najkasnije do 31.marta tekuće godine za prethodnu godinu.

Članom 229. stav 2. u vezi stava 1.KZ je propisano da ko u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi milion i petsto hiljada dinara kazniće se zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom.

Razmatrajući osnovanost navoda zahteva za zaštitu zakonitosti da naknada/ ekološka taksa nije poresko davanje, sankcionisano članom 229. KZ, Vrhovni kasacioni sud nalazi da predmetna naknada, koju je okrivljeni dužan da plaća shodno Uredbi predstavlja drugu propisanu dažbinu, fiskalnog karaktera, čije je izbegavanje plaćanja sankcionisano članom 229. KZ i to iz sledećih razloga:

Član 2. tačka 17. Zakona o budžetskom sistemu definiše da poreske prihode čine vrste javnih prihoda koje prikuplja država plaćanjem poreskih obveznika bez obaveze izvršenja specijalne usluge za uzvrat.

Članom 2. stav 1. tačka 1) Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara propisano je da je naknada javni prihod koji se naplaćuje za korišćenje određenog javnog dobra a članom 271. istog zakona da u pogledu postupka utvrđivanja, kontrole, naplate, povraćaja, kamate, prinudne naplate, zastarelosti i ostalog što nije propisano ovim zakonom lica nadležna za utvrđivanje naknade shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju poreski postupak i poreska administracija.

Članom 4.Uredbe je određeno da su obveznici plaćanja naknada dužni da vode evidenciju o količini i vrsti proizvoda koji podležu određivanju naknade.

Iz navedenog proizilazi da je naknada propisana na način kao u konkretnom slučaju, tj.posebna naknada za upravljanje posebnim tokovima otpada javni prihod propisan zakonom. Takođe je propisano da se, radi određivanja naknade vodi evidencija o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada i to od strane obveznika plaćanja na propisanim obrascima iz kojih se mogu utvrditi svi relevantni parametri za utvrđivanje naknade, koju određuje državni organ, pri čemu država prema obvezniku nema obavezu izvršenja specijalne usluge za uzvrat, što sve ukazuje na fiskalnu prirodu ove dažbine.

Vrhovni kasacioni sud, nalazi da se obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ ne mogu posmatrati isključivo sa aspekta poreskih zakona, što je inače stav odbrane izražen u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodima da učinilac može biti samo poreski obveznik čije su radnje usmerene na porez i sporedna poreska davanja, u koje ne spada predmetna naknada, jer bi time radnje krivičnog dela bile svedene samo na dve vrste obaveze. Ovakav zaključak Vrhovnog kasacionog suda se temelji pre svega na tome što je za učinioca krivičnog dela upotrebljen termin „ko“, kao širi pojam, a ne termin „poreski obveznik“, te je usled navedene zakonske formulacije ostavljen prostor da sudovi u svakom konkretnom slučaju procenjuju ne samo u pogledu statusa izvršioca, već i prirode dažbine, da li određena dažbina/ naknada ima fiskalni karakter i da li time uživa zaštitu u smislu člana 229. KZ.

Da li naknada za korišćenje javnih dobara ima fiskalni karakter se određuje primenom kriterijuma koji zahtevaju odgovor na sledeća pitanja:

-da li ta naknada ima fiskalni period;

-da li se naknada određuje od strane državnog organa nakon dostavljanja određenih podataka, u propisanom postupku;

-da li je zakonodavac predvideo posebnu obavezu vođenja evidencije dnevnog i godišnjeg prihoda/podataka koju je obveznik dužan da dostavlja državnom organu;

-i na kraju, da li se samo na osnovu te evidencije i dostavljenih podataka, u propisanoj proceduri utvrđuje da li postoji obaveza i u kom iznosu.

U konkretnom slučaju naknada ispunjava sve navedene kriterijume i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ima fiskalni karakter, tj. karakter „druge propisane dažbine“ i samim tim prikrivanje podataka u nameri da se izbegne plaćanje iste sadrži elemente i obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ.

Naime, predmetna naknada odnosno ekološka taksa ima fiskalni period od godinu dana (obaveza da se prijave određeni podaci za prethodnu kalendarsku godinu najkasnije do 31. marta naredne godine), obveznik mora da vodi propisanu evidenciju i dostavlja podatke nadležnom organu, a na osnovu tih podataka se u propisanom postupku utvrđuje iznos obaveze.

Zbog svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da izreka presude sadrži sve objektivne i subjektivne elemente krivičnog dela iz člana 229.stav 2.u vezi stava 1. KZ i da se zahtevom branilaca neosnovano ukazuje na povrede zakona iz člana 439.tačka 1) ZKP.

U pogledu navoda da se u konkretnom slučaju eventualno radi o prekršaju iz člana 15a Uredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je navedenom odredbom propisano da će se novčanom kaznom od 500.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj pravno lice ako ne dostavi Agenciji redovni godišnji izveštaj, odnosno ne vodi i ne čuva dnevnu evidenciju o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda(član 4) ili ne dostavi Ministarstvu dokaz o izvršenoj uplati naknade po vrstama proizvoda, a do 15. marta tekuće godine za prethodnu godinu specifikaciju plaćene naknade po vrsti proizvoda, sa datumom uplate i periodom za koji je naknada plaćena. Članom 229.stav 2. u vezi stava 1.KZ propisano je da u ko u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi milion i petsto hiljada dinara, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom.

Iz navedenog proizilazi da radnja prekršaja iz člana 15a Uredbe i krivičnog dela iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ nisu identične jer se prekršaj odnosi na vođenje evidencije i rok za dostavu izveštaja a krivično delo obuhvata radnje bitno različite od radnji izvršenja prekršaja.

Kako je osporavanom presudom okrivljeni oglašen krivim zato što je „..u nameri da potpuno izbegne plaćanje drugih propisanih dažbina, Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine- Agenciji za zaštitu životne sredine, prikrivao podatke koji se odnose na uvoz ukupno 309 polovnih automobila... i 01.04.2016.godine nadležnom Ministarstvu dostavio izjavu da privredno društvo u toku 2015.godine nije uvezlo proizvode koji pripadaju grupi proizvoda iz navedene Uredbe“, a ne zato što nije dostavio izveštaj ili nije vodio evidenciju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da radnja izvršenja, opisana u izreci presude, ima sve elemente krivičnog dela poreska utaja iz člana 229.stav 1.KZ., usled čega su navodi da se u ovom slučaju eventualno radi o prekršaju iz člana 15a Uredbe neosnovani.

Navodi zahteva da izreka presude sadrži, osim termina „naknada“ i termin „ekološka taksa“, koji nije zakonom predviđen, ukazuje zapravo na povredu iz člana 438.stav 1.tačka 11) ZKP, koja nije predviđena kao dozvoljeni razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Iz navedenih razloga, odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA–advokata Đorđa Kalanja, Vučka Mirčića i Aleksandra Despotovića, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Za Predsednika veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Dubravka Damjanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić