U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragiše Đorđevića, predsednika veća, Zorana Tatalovića, Maje Kovačević-Tomić, Sonje Pavlović i Milunke Cvetković, članova veća, sa savetnikom Jelenom Petković-Milojković, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog M.N., zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. i stava 1. KZ, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.N., advokata I.Ć., podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Čačku K 179/14 od 19.05.2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1218/15 od 20.10.2015. godine, u sednici veća održanoj dana 12.04.2016. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.N., advokata I.Ć., podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Čačku K 179/14 od 19.05.2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1218/15 od 20.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku K 179/14 od 19.05.2015. godine, okrivljeni M.N. oglašen je krivim zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. i stava 1. KZ, za koje mu je izrečena uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i istovremeno određeno da se ovako utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 3 (tri) godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 10 (deset) meseci u deset jednakih mesečnih rata po pravnosnažnosti presude, a ukoliko okrivljeni izrečenu novčanu kaznu ne plati u određenom roku, sud će istu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti 1 (jedan) dan kazne zatvora. Tom presudom okrivljeni je obavezan da u korist budžetskih sredstava suda na ime paušala plati iznos od 6.000,00 dinara a na ime troškova krivičnog postupka iznos od 19.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, a takođe je obavezan da oštećenom K.A.D.D. na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 264.000,000,00 dinara dok je oštećeni K.A.D.D. upućen na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1218/15 od 20.10.2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog M.N. i njegovog branioca advokata I.Ć. i presuda Osnovnog suda u Čačku K 179/14 od 19.05.2015. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.N., advokat I.Ć. zbog povrede zakona iz člana 485. tačka 1. ZKP i člana 485. stav 2. ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP u vezi člana 439. tačka 1, 2. i 3. ZKP, člana 74. ZKP, i bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP i zbog, kako to proizilazi iz sadržine zahteva, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem odnosno da ukine presudu drugostepenog suda i predmet vrati istome na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem ili pak da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili tako što će prema istom optužbu odbiti i odlučiti da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda ili državnog organa koji je inicirao i vodio krivični posutpak i da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži ili prekine, uz molbu da bude obavešten o sednici veća.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća shodno odredbi člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.N., advokata I.Ć. je neosnovan.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog povrede odredbe člana 74. ZKP branilac okrivljenog M.N. u zahtevu ukazuje da je sud povredio pravo na odbranu okrivljenog isticanjem da istome nije omogućio da se izjasni o novoformulisanim činjenicama koje je uneo u izreku pravnosnažne presude.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ propisano je da će se kaznom zatvora do 8 (osam) godina i novčanom kaznom kazniti onaj koji izvrši delo iz stava 1. ovog člana.

Odredbom člana 74. stav 1. tačka 2. ZKP propisano je da okrivljeni mora imati branioca ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od 8 godina ili teža kazna – od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka.

Kako se iz spisa predmeta nesumnjivo utvrđuje da je okrivljeni M.N. od prvog saslušanja pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka imao branioca, to Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca ovog okrivljenog da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 74. ZKP.

Branilac okrivljenog M.N., I.Ć. pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. tačka 1. ZKP u zahtevu ukazuje da u konkretnom slučaju postoji okolnost koja trajno isključuje krivično gonjenje, a naime da se radi o presuđenoj stvari, isticanjem da je pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Čačku Pk 9/2012 od 09.05.2012. godine okrivljeni M.N. oglašen odgovornim zbog privrednog prestupa iz člana 88. stav 1. tačka 27. i stav 2. Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, a da je činjenični opis predmetnog privrednog prestupa kako u subjektivnom elementu tako i u objektivnim elementima identičan činjeničnom opisu krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. KZ.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je prvostepeni sud povredio objektivni identitet optužbe na taj način što je optužnim aktom javnog tužioca okrivljenom stavljeno na teret da je inkriminisane-krivičnopravne radnje preduzeo u vremenskom periodu od 28.12.2009. godine do 18.02.2010. godine, dok je u izreci pravnosnažne presude označeno da je okrivljeni radnju izvršenja krivičnog dela u pitanju preduzeo dana 28.12.2009. godine, a takođe da je sud povredio objektivni identitet optužbe i tako što je u izreku pravnosnažne presude uneo reči: „da je okrivljeni samoinicijativno i uz prećutnu saglasnost vlasnika društva „A.N.“ bez ovlašćenja uvoznika“, dok je u optužnom aktu javnog tužioca navedeno da je okrivljeni postupao „kao ovlašćeni zastupnik privrednog društva „A.N.“ bez ovlašćenja uvoznika“, iz čega, po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da zahtev podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog posutpka iz člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP branilac okrivljenog M.N. u zahtevu navodi da je istima povređena odredba člana 453. ZKP jer je žalba izjavljena samo u korist okrivljenog, a presuda izmenjena na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Takođe, branilac okrivljenog M.N. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1. KZ na štetu okrivljenog navodima da isti kritičnom prilikom nije sa direktnim umišljajem postupao u prevarnoj nameri što predstavlja bitno zakonsko obeležje krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog čega, dakle u odsustvu zakonskog obeležja krivičnog dela u pitanju i nije mogao biti oglašen krivim da je isto izvršio.

Pored toga, branilac okrivljenog M.N. u podnetom zahtevu pravnosnažne presude pobija i zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP navodima da je okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ koje je počinio tako što je u svojstvu ovlašćenog predstavnika privrednog društva pribavio za sebe protivpravnu imovinsku korist, na koji način je u pogledu krivičnog dela koji je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, jer nije utvrđeno da li je okrivljeni za sebe ili pak za privredno društvo čiji je ovlašćeni predstavnik pribavio pribavio protivpravnu imovinsku korist, u kom slučaju bi se eventulano radilo o krivičnom delu zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. KZ ili pak o krivičnom delu poreska utaja.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog isticao je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na str. 5 pasus prvi obrazloženja presude je dao jasne i dovoljne razloge o tome da se u konkretnom slučaju ne radi o presuđenoj stvari, na str. 5 pasus drugi obrazloženja pobijane presude je dao jasne i dovoljne razloge da u konkretnom slučaju nije prekršen princip preinačenja na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije, dok je na str. 4 pasus treći obrazloženja presude dao jasne i dovoljne razloge o tome da se u radnjama okrivljenog stiču svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Osim toga branilac okrivljenog zahtevom za zaštitu zakonitosti pravnosnaže presude pobija i zbog povrede zakona iz člana 439. tačak 3. ZKP zbog koje povrede zakona je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, pri čemu ne ukazuje na koji način je sud odlukom o krivičnoj sankciji povredio krivični zakon, a iz obrazloženja zahteva i navoda da okrivljeni dana 28.12.2009. godine nije preduzeo radnju izvršenja krivičnog dela prevara, te da je prvostepeni sud prilikom ocene nalaza i mišljenja veštaka u sklopu ostalih i izvedenih dokaza samo konstatovao da isti prihvata a da pritom nije izvršio analizu ovih nalaza, niti je citirao deo nalaza veštaka u delu koji se odnosi na uplate, dok iz izreke pravnosnažne presude nije vidljivo na koji način je okrivljeni oštećenog lažnim prikazivanjem činjenica i kojih doveo u zabludu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da se zahtevom u ovom delu osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća ovog okrivljenog u izvršenju krivičnog dela u pitanju.

Navodima da je izreka pravnosnažne presude protivrečna ukazivanjem da iznos protivpravne imovinske koristi predstavlja element krivičnog dela koja je u izreci pravnosnažne presude precizno utvrđena, dok je potom oštećeni upućen na parnični postupak radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi da zahtev u ovom delu podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP.

Kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP kao ni pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud se u ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca M.N. nije upuštao.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                              Dragiša Đorđević,s.r.