Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu KŽ1-95/19 od 08.02.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru 22K.br.586/14 od 27.11.2018. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog AA, advokat Zlatan Kurtović, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1), tačka 2) i tačka 3) u vezi člana 441. stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači pobijane presude, tako što će prema okrivljenom AA odbiti optužbu ili iste preinači samo u pogledu mere bezbednosti, tako što će odbiti predlog OJT u Novom Pazaru za izricanje mere bezbednosti-zabrane obavljanja poziva ... specijaliste od strane okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, nakon čega je održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke (člana 488. stava 2. ZKP), na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 3) ZKP, a ovo iz sledećih razloga:

Podnetim zahtevom branilac okrivljenog AA ukazuje na povredu krivičnog zakona u pogledu ocene postojanja krivičnog dela, budući da smatra da je izostao činjenični opis krivičnog dela iz člana 251. stav 1. KZ, jer prvostepeni sud u pobijanoj presudi nije naveo koju radnju izvršenja krivičnog dela je u konkretnom slučaju okrivljeni učinio, a koje radnje su alternativno propisane, kao i da je bilo nužno pored navođenja činjenica i okolnosti koje predstavljaju obeležja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim navesti i konkretan materijalno-pravni propis koji je u tom slučaju povređen, s obzirom da je u pitanju krivično delo sa blanketnom dispozicijom, a što upućuje na zaključak da u konkretnom slučaju nema elemenata bića krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnim presudama.

Vrhovni kasacioni sud ove navode, ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 251. stav 1. KZ propisano je da lekar koji pri pružanju lekarske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili očigledno nepodoban način lečenja ili ne primeni odgovarajuće higijenske mere ili uopšte očigledno nesavesno postupa i time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja nekog lica kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine.

Shodno iznetom, radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela iz člana 251. stav 1. KZ postavljena je alternativno i postoji onda kada lekar pri pružanju lekarske pomoći: 1) primeni očigledno nepodobno sredstvo; 2) primeni očigledno nepodoban način lečenja; 3) ne primeni odgovarajuće higijenske mere; 4) ili uopšte očigledno nesavesno postupa.

U izreci pobijane prvostepene presude, okrivljeni je oglašen krivim, jer je primenio očigledno nepodoban način lečenja, nije primenio odgovarajuće higijenske mere i očigledno je nesavesno postupao i time prouzrokovao pogoršanje zdravstvenog stanja pacijenta, na taj način što: prilikom prijema pacijentkinje istoj nije uzeo bris iz grlića materice; tokom operacije, posle ekstracije posteljice, a pre ušivanja zida materice pacijentkinji nije uzeo bris iz materične šupljine; neposredno pre otpuštanja nije uradio klinički pregled pacijentkinje, na koji način se mogla konstatovati osetljivost materice; a kada je pacijentkinja primljena na odeljenje sa serozno-gnojnom sekrecijom, učinio novi propust u lečenju pacijentkinje kada nije uzeo cervikalni i vaginalni bris.

Iz navedenih razloga, suprotni navodi u zahtevu advokata Zlatana Kurtovića, ocenjeni su kao neosnovani, jer su u izreci prvostepene presude, koja je potvrđena drugostepenom presudom jasno opredeljene alternativne radnje kao bitni elementi krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 1. u vezi člana 251. stav 1. KZ.

U izreci presude precizno je opisano koje radnje okrivljeni nije preduzeo i u kojim prilikama: prilikom prijema - nije uzeo bris iz grlića materice; tokom operacije, posle ekstracije posteljice, a pre ušivanja zida materice - nije uzeo bris iz materične šupljine; neposredno pre otpuštanja - nije uradio klinički pregled, kada je mogao konstatovati osetljivost materice i na posletku kada je oštećena ponovo primljena na odeljenje sa serozno-gnojnom sekrecijom, - nije uzeo cervikalni i vaginalni bris, iz čega proizilazi da je okrivljeni primenio očigledno nepodoban način lečenja, te da nije primenio odgovarajuće higijenske mere i da je samim tim očigledno nesavesno postupao.

Shodno iznetom, a imajući u vidu da je radnja krivičnog dela iz člana 251 KZ alternativno određena, sve radnje koje je okrivljeni propustio da učini imaju karakter nesavesnog postupanja lekara u pružanju lekarske pomoći i ne pridržavanju usvojenih medicinskih pravila i uobičajene prakse u lečenju ljudi. Navođenjem radnji koje okrivljeni nije preduzeo u izreci ove presude jasno se vidi u čemu se ogledaju propusti okrivljenog, koji je na taj način prouzrokovao pogoršanje zdravstvenog stanja oštećene, usled čega je istoj zdravlje teško narušeno i zbog čega u konkretnom slučaju, nije neophodno citiranje blanketnih normi, niti pozivanje na iste u izreci presude. Iz navedenih razloga neosnovano se podnetim zahtevom ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac u zahtevu ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) u vezi člana 441. stav 2. ZKP, navodeći da je sud pobijanim presudama povredio zakon na štetu okrivljenog, jer je istom izrekao meru bezbednosti zabrana vršenja poziva delatnosti i dužnosti. Napred navedeno obrazlaže na taj način što navodi da, kada je u pitanju izricanje navedene mere, neophodno je restrektivno ceniti istu sa posebnim osvrtom na interese opšte bezbednosti ili postojanja opravdane opasnosti za dalje obavljanje, odnosno vršenje određenog posla od strane učinioca predmetnog krivičnog dela.

Vrhovni kasacioni sud navedene navode zahteva smatra neosnovanim, obzirom da je odredbom člana 85. KZ, pored ostalog propisano da sud može učiniocu krivičnog dela zabraniti vršenje određenog poziva, određene delatnosti ili svih ili nekih dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje ili rukovanje tuđom imovinom ili za čuvanje te imovine, ako se opravdano može smatrati da bi njegovo dalje vršenje takve delatnosti bilo opasno, da sud određuje trajanje mere, koja ne može biti kraća od jedne niti duže od 10 godina računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru, odnosno u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je izvršena mera bezbednosti ne uračunava u vreme trajanja ove mere, a da ako izrekne uslovnu osudu, sud može odrediti da će se ta osuda opozvati, ako učinilac prekrši zabranu vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu člana 85. KZ, kao i da je okrivljeni oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 1. u vezi člana 251. stav 1. KZ, a u sklopu vrste i broja propusta okrivljenog kao i težine nastupele posledice kod oštećene, sud je pravilno cenio u redovnom krivičnom postupku primenu mere bezbednosti iz člana 85. KZ.

U podnetom zahtevu branilac okrivljenog ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i navodi da se navedena povreda ogleda u pogrešnoj kvalifikaciji krivičnog dela iz člana 259. KZ, i da je primenjen zakon koji se nije mogao primeniti, jer je okrivljeni kritičnom prilikom postupao iz nehata kao oblika vinosti u pogledu krivice i u odnosu na osnovni oblik i u odnosu na težu posledicu, a koje navode obrazlaže svojom verzijom događaja i radnji koje je okrivljeni preduzeo kritičnom prilikom, čime osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom i ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP, dajući sopstvenu pravnu ocenu vinosti okrivljenog, a koja je suprotna onoj utvrđenoj u pravnosnažnim presudama.

Kako u napred navedenom delu, branilac okrivljenog osporava pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje vezano za oblik vinosti okrivljenog, a što nije zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP, to je u ovom delu Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca odbacio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić,s.r.                                                                                                                              Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić