Vrhovni sud je u sednici veća, održanoj u smislu odredaba člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, razmotrio spise predmeta sa zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Odredbom člana 485. stav 1. tač. 1) ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, dok su stavom 4. navedenog člana propisani uslovi pod kojima okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i to takstativnim nabrajanjem povreda zakona (član 74., član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tač. 1), člana 439. tač.1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4.), koje mogu biti učinjene u prvostepenom i postupku pred apelacionim, odnosno drugostepenim sudom.

Branioci okrivljenog u obrazloženju zahteva za zaštitu zakonitosti numerišu povredu zakona iz člana 447. stav 2. ZKP i navode da drugostepeni sud nije obavestio branioce o terminu održavanja sednice drugostepenog veća, iako su branioci u izjavljenoj žalbi zahtevali da budu obavešteni o održavanju sednice drugostepenog suda, na koji način je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka. Uz ove navode branioci ističu presudu Vrhovnog suda Kzz 1375/23 od 23.01.2024. godine, te navode i presudu Evropskog suda za ljudska prava po predstavci borj 55724/19 od 07.12.2021. godine.

Pored toga, branioci okrivljenog numerišu i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koja predstavlja dozvoljenu povredu u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP. Međutim, navedenu povredu obrazlažu navodima da je sud tokom postupka pogrešno utvrdio postojanje subjektivnog elementa bića krivičnog dela, odnosno umišljaj, te s tim u vezi ističu utvrđenio činjenično stanje iz koga izvode sopstvene zaključke, da se radi o slučajnom kontaktu, prouzrokovanom ponašanjem oštećenog, da na strani okrivljenog nema elemenata „namernog napada“, kao i da nije dokazano da je okrivljeni hteo da nanese povredu oštećenom, te da je iskaz oštećenog protivrečan i da sud nije trebalo da zasnuje odluku na ovako datom iskazu, te osporavaju činjenice koje je sud utvrdio iz izveštaja lekara povodom povreda, na koji način branioci osporavaju činjenično stanje i ocenu dokaza, odnosno ističu povredu odredbe člana 440. ZKP.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, kao i povreda zakona iz člana 447. stav 2. ZKP, u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek – zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti ocenio kao nedozvoljen.

Vrhovni sud je imao u vidu odluku na koju su se pozvali branioci okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti Kzz 1375/23, ali je našao da isto nije od uticaja na drugačiju odluku ovog suda, imajući u vidu da je u konkretnoj situaciji javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, koji za razliku od branilaca okrivljenog, ima pravo shodno odredbama ZKP da zahtev podnese i iz navedenih razloga (povrede člana 447. stav 2. ZKP).

Branioci okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti numerišu i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i povredu Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. Ustava RS, zbog kojih povreda je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenom preko branioca, ali navodi zahteva branilaca okrivljenog ne sadrže objašnjenje u čemu se konkretno te povrede sastoje.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (člana 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Shodno iznetom, zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i povredu Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. Ustava RS, nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja razloga za podnošenje zahteva, a što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede odredbe člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, podrazumeva opredeljenje povrede, zbog koje se zahtev podnosi, kao i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, dok u slučaju povrede iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP podrazumeva dostavljanje odluke Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, odlučio kao u izreci rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković