Istovremeno, okrivljeni A.S. je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati sudu novčani iznos od 16.365,00 dinara, i to na ime troškova veštačenja, te iznos od 20.000,00 dinara na ime paušala, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.48/2014 od 20.02.2014. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, te branilaca okrivljenih A.S. i D.J., a presuda Višeg suda u Beogradu K br.168/13 od 28.06.2013. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog A.S. – advokat M.Č., na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. ZKP, zbog povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tač. 7. i 9. ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, kao i zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Odredbom člana 604. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 45/13), koji se primenjuje od 01.10.2013. godine, propisano je da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 58/04 ... 76/2010), to je Vrhovni kasacioni sud zakonitost radnji preduzetih u prvostepenom postupku koji je okončan donošenjem prvostepene presude, koja je doneta 28.06.2013. godine, cenio po odredbama ranije važećeg Zakonika o krivičnom postupku.

Ukazujući na povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 7. i 9. ZKP (član 368. stav 1. tačka 5. i 8. ranije važećeg ZKP – ''Službeni glasnik RS'', br. 58/04 ... 76/2010), branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je prvostepeni sud povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja ovlašćenog tužioca i prekoračenja optužbe, a ovu povredu vidi u tome što je na strani 36 prvostepene presude navedeno da je ''sud precizirao optužnicu po službenoj dužnosti'', smatrajući da je na ovaj način sud sebi pribavio ulogu tužioca, koji je jedino ovlašćen za precizaranje optužnih akata. Nadalje, u zahtevu se navodi da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, ovu grešku prvostepenog suda opravdao navodima da se u konkretnom slučaju radi o terminološkoj nepravilnosti i da na taj način prvostepeni sud nije prekoračio optužbu, na koji način je i drugostepeni sud učinio iste povrede odredaba krivičnog postupka.

Suprotno iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanim presudama nisu učinjene navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka.

Naime, iz spisa predmeta utvrđuje se da je krivični postupak protiv okrivljenog A.S. vođen po optužnici Višeg javnog tužioca u Beogradu Kt br.972/12 od 28.02.2013. godine, kojom mu je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Za gonjenje učinilaca ovih krivičnih dela, shodno odredbama člana 2. i 26. Zakona o javnom tužilaštvu i odredbama člana 46. Zakonika o krivičnom postupku koji je važio u vreme donošenja prvostepene presude, nadležan je javni tužilac, te je, prema tome, krivični postupak protiv okrivljenog pokrenut i vođen od strane ovlašćenog javnog tužioca i to pred nadležnim sudom – Višim sudom u Beogradu, prema odredbama člana 23. Zakona o sudovima i člana 27. stav 1. ranije važećeg ZKP.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva – da je pravnosnažna presuda doneta uz bitne povrede iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP (član 368. stav 1. tačka 5. ranije važećeg ZKP), ocenjeni su neosnovanim.

Neosnovani su i navodi zahteva u delu kojim se ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP (član 368. stav 1. tačka 8. ranije važećeg ZKP). Ovo stoga što preciziranjem optužnice prvostepeni sud nije ''sebi pribavio ulogu tužioca'', kako se to neosnovano navodi u zahtevu, već se kretao u granicama optužnog akta, oglašavajući okrivljenog krivim za lakše krivično delo – krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi sa članovima 33. i 61. Krivičnog zakonika, a u skladu sa činjeničnim stanjem utvrđenim u postupku, te su saglasno tome, od strane prvostepenog suda i izostavljeni navodi optužnice koji u toku postupka nisu dokazani.

Na istu povredu odredaba krivičnog postupka, branilac okrivljenog je ukazivao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, koje žalbene navode je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, ocenio neosnovanim i o tome, na strani 8 obrazloženja, izneo u svemu jasne razloge, koje i Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata kao pravilne i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 45/13) na ove razloge i upućuje.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP (član 368. stav 1. tačka 10. ranije važećeg ZKP - ''Službeni glasnik RS'', br. 58/2004 ... 76/2010) i s tim u vezi ističe da se pravnosnažna presuda zasniva na dokazu na kojem se ne može zasnovati. U odnosu na ovu povredu, u zahtevu se navodi da je prvostepena presuda zasnovana na iskazu svedoka – ovlašćenog službenog lica organa unutrašnjih poslova P.S., koji je svedočio o operativnim saznanjima i koji je izjavio da je krivična prijava rezulatat operativnog rada njihove službe, kao i njihovog tumačenja telefonskih razgovora okrivljenog A.S. a koji dokaz je nedozvoljen prema odredbama člana 97. stav 1. tačka 4. ranije važećeg ZKP.

Suprotno iznetim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanom presudom nisu učinjene navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka.

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da svedok P.S. nije svedočio o operativnim saznanjima, već je u svom iskazu samo naveo da je krivična prijava protiv okrivljenog, između ostalog, podneta i na osnovu operativnih saznanja, o čijoj sadržini nije svedočio, te prvostepena presuda, suprotno navodima branioca okrivljenog, nije zasnovana na nedozvoljenom dokazu. I ovu povredu, branilac je isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude koji žalbeni navodi su ocenjeni neosnovanim, pa kako je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, u vezi sa tim izneo jasne razloge na strani 8 stav 2 obrazloženja presude, koje razloge i ovaj sud u potpunosti prihvata kao pravilne, to na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Najzad, neosnovani su i navodi zahteva kojima se pravnosnažne presude probijaju zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP (član 369. tačka 4. ranije važećeg ZKP ''Službeni glasnik RS'', br. 58/2004 ... 76/2010).

Ukazujući na ovu povredu zakona, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je prvostepeni sud, prilikom donošenja odluke o kazni u odnosu na okrivljenog A.S., kao otežavajuću okolnost cenio činjenicu da je jednom osuđivan, da je u izjavljenoj žalbi branilac naveo da je u odnosu na ovu osobu nastupila zakonska rehabilitacija, ali da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, i pored toga što je žalbene navode prihvatio u ovom delu, okrivljenog osudio na istu kaznu, na koji način su i prvostepeni i drugostepeni sud učinili povredu zakona na štetu okrivljenog.

Po oceni ovoga suda, ni navodi zahteva u ovom delu ne mogu se prihvatiti kao osnovani, obzirom da su i prvostepeni i drugostepeni sud odluku o vrsti i visini krivične sankcije doneli u granicama svojih ovlašćenja. Svi navedeni navodi zahteva u suštini se svode na osporavanje utvrđenih činjenica od strane suda, a od kojih zavisi odluka o krivičnoj sankciji. Kako je drugostepeni sud ovlašćen da oceni da li su određene činjenice, od kojih zavisi odluka o krivičnoj sankciji, precenjene ili potcenjene i da u skladu sa tim donese odluku o krivičnoj sankciji, imajući u vidu da se u konkretnom slučaju sud i kretao u granicama svojih ovlašćenja, to su navodi zahteva i u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

U vezi sa povredom krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona u pogledu odluke o oduzimanju imovinske koristi. Ovu povredu branilac vidi u tome što prvostepeni sud iskaz svedoka D.I., koji je naveo da je oduzeti novac u evrima njegova svojina, nije prihvatio kao istinit, već ga je ocenio nelogičnim jer nije dostavio pisane dokaze, te u tome što se drugostepeni sud ''nije ni osvrnuo'' na žalbene navode kojima je ukazano da je na ovaj način teret dokazivanja prebačen na svedoka, suprotno odredbama ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je i ove navode zahteva ocenio neosnovanim, imajući u vidu da su i prvostepeni i drugostepeni sud u ovom delu odluke doneli u granicama svojih ovlašćenja, a u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Navodi zahteva za zaštitu zakonitosti se i u ovom delu u suštini svode na osporavanje utvrđenih činjenica, od kojih zavisi odluka o oduzimanju imovinske koristi od okrivljenog A.S., pa kada se ima u vidu da je branilac okrivljenog u žalbi isticao i ovu povredu zakona, te da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, žalbene navode u ovom delu ocenio neosnovanim i na strani 9 obrazloženja izneo jasne razloge zbog čega nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio zakon nakon što je utvrdio da je devizni iznos od ... evra, koji je pronađen kod okrivljenog A.S. - stečen prodajom opojne droge ..., i da ovaj novac ne pripada svedoku D.I., koje razloge i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, te na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Kako se u ostalom delu zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje na povrede iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, koje kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenih i njihovih branilaca nisu propisane odredbom člana 485. stav 4. ZKP, to navodi zahteva u ovom delu nisu ni razmatrani.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                  Nevenka Važić, s.r.