Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kž1 304/24 od 25.12.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA, advokat Danilo Krivošija, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Vrhovni sud donese presudu kojom će usvojiti podneti zahtev, preinačiti pobijanu prvostepenu presudu i okrivljenu osloboditi od optužbe ili ukinuti pobijanu prvostepenu presudu i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim presudama okrivljena osuđena za krivično delo koje je izvršila u inostranstvu.

Biće krivičnog dela iz člana 191. KZ čini onaj ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa. Po navodima odbrane, roditeljsko pravo je trebalo regulisati po našem Porodičnom zakonu, s obzirom da su roditelji državljani R.Srbije. Kako ne postoji presuda suda Republike Srbije, kao zakonski osnov za regulisanje porodičnih odnosa već samo odluka - poravnanje Centra za socijalni rad Bijeljina (Republike Srpske) to je u konkretnoj situaciji primenjen zakon koji se ne može primeniti. S obzirom na odredbu člana 8. stav 1. KZ, kojom je propisano da krivično zakonodavstvo Republike Srbije važi za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini koje drugo krivično delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 7. ovog zakonika, ako se zatekne na teritoriji Srbije ili bude izručen Srbiji. Pored toga branilac citira i čl.10. KZ, kojim je propisano krivično gonjenje, koje će se preduzeti samo kad se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno, osim kada postoji odobrenje Vrhovnog javnog tužioca. Citirajući navedene članove branilac okrivljene ukazuje da okrivljena nije mogla biti gonjena i kažnjena po Krivičnom zakoniku RS za krivično delo koje je učinjeno u inostranstvu odnosno Republici Srpskoj. Po navodima odbrane u konkretnoj situaciji se mogao primeniti ili čl. 8 KZ ili postupiti po odredbama o Međunarodnoj pravnoj pomoći. Pored toga ističući povredu odredbe člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, branilac takođe ukazuje na mesto izvršenja krivičnog dela i pogrešnu primenu zakona, na koji način takođe ističe povredu člana 439. tačka 2) ZKP.

Shodno navedenom, iako branilac ukazuje na povredu odredbe člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 8. KZ i 10. KZ, Vrhovni sud nalazi, da branilac okrivljene ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 6. KZ i 17. KZ, odnosno osporava mesto izvršenja krivičnog dela i primenu krivičnog zakonodavstva Republike Srbije, a koje navode ocenjuje neosnovanim.

Krivično delo oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko maloletno lice protivpravno zadrži ili oduzme od roditelja, usvojioca, staraoca ili drugog lica, odnosno ustanove, kojima je ono povereno ili onemogućava izvršenje odluke kojom je maloletno lice povereno određenom licu. Stavom 3. istog člana propisano da krivično delo čini onaj ko onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica sa roditeljem ili drugim srodnikom.

Opisanom radnjom u izreci pravnosnažne presude jasno je da je okrivljena u vreme i na mestu opisanom u izreci presude „napustila svoje prebivališe u Republici Srpskoj i nastanila se u ..., bez pismene saglasnosti nadležnog Centra za socijalni rad za Republiku Srpsku... te bez odluke suda u Republici Srpskoj da tako nešto može da učini, na koji način onemogućava izvršenje odluke nadležnog organa – poravnanja koje je sastavljeno dana 26.12.2018. godine u JU Centru za socijalni rad Bijeljina između nje i njenog bivšeg supruga BB iz ... u predmetu regulisanja načina održavanja ličnih odnosa oca – ošt. BB sa mal. ćerkom VV koja je rođena ...2013. godine i koja joj je presudom Osnovnog suda u Bijeljini br. 80 0 P 087306 17 P od 20.02.2018. godine, pravnosnažna 14.03.2018. godine, poverena na dalju brigu, zaštitu, vaspitanje i staranje, a koja je priznata rešenjem Višeg suda u Sr. Mitrovici posl.br. 2R – 54/19 od 19.12.2019. godine.“

Odredbom člana 6. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da krivično zakonodavstvo Republike Srbije važi za svakoga ko na njenoj teritoriji učini krivično delo.

Odredbom člana 17. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da je krivično delo izvršeno kako u mestu gde je izvršilac radio ili bio dužan da radi, tako i u mestu gde je u celini ili delimično nastupila posledica dela.

Okrivljena je, kao državljanka Republike Srbije, krivično delo oduzimanje maloletnog lica iz člana 191. stav 3. KZ, prema opisu radnje iz izreke presude, izvršila u Republici Srbiji, gde se nastanila, bez pismene saglasnosti nadležnog Centra za socijalni rad za Republiku Srpsku i suda, na koji način je onemogućila izvršenje odluke (nadležnog organa), a kojom je određen način održavanja ličnih odnosa maloletnog lica – ćerke sa roditeljem – ocem, to je shodno članu 6. stav 1. KZ i članu 17. stav 1. KZ mesto izvršenja krivičnog dela Republika Srbija.

Poravnanje zaključeno u zakonskom postupku od nadležnog organa je u kontekstu porodičnih odnosa i obaveza koje su njime zasnovane za okrivljenu obavezujući pravni akt, bez obzira na mesto na kome se ona nalazi sa detetom koje joj je povereno na staranje, pa onemogućavajući izvršenje takvog pravnog akta čini objektivno obeležje krivičnog dela za koje je oglašena krivom. Radnja krivičnog dela je učinjena na teritoriji Republike Srbije, prema mestu izvršenja dela – onemogućavanjem realizacije odluke nadležnog organa, kao i u pogledu posledice – ostvarivanja prava deteta na odnose sa drugim roditeljem.

Vrhovni sud nalazi da je u osporenim odlukama sud pravilno primenio odredbu člana 6. i 17. KZ i osudio okrivljenu za izvršenje krivičnog dela na teritoriji Republike Srbije – u Inđiji, te nije osnovan navod zahteva da je sud učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 6. KZ i 17. KZ.

Ostalim navodima zahteva, branilac ističe pogrepno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu pismene saglasnosti koju je okrivljena trebalo da pribavi kako bi napustila Republiku Srpsku, na koji način ističe povredu odredbe člana 440. ZKP.

Takođe, branilac okrivljene, ističe okolnosti i činjenice koje je sud cenio prilikom odmeravanja kazne zatvora, a koje utiču na to da kazne bude veća ili manja, u smislu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Međutim kako povrede odredaba člana 440. ZKP i 441. stav 1. ZKP ne predstavljaju zakonske razloge u okviru povreda pobrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog kojih je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni sud u ocenu ovih povreda nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti ocenio neosnovanim i, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                            Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković