O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu K 26/10 od 03.04.2014. godine, okrivljeni A.P., oglašen je krivim za: produženo krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2. KZ u vezi člana 61. stav 5. KZ i produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. stav 5. KZ za koja su mu utvrđene kazne zatvora u trajanju od po četiri godine i krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od deset meseci, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 06.07.2009. do 12.03.2010. godine. Okrivljeni je obavezan da obešteti oštećene i to: DOO „V.“ N.S., u iznosu od 24.436.268,00 dinara, oštećenu B.O. u iznosu od 2.815.534,40 dinara, DOO „P. G. ...“, u iznosu od 1.600.000,00 dinara i oštećenog B.C. u iznosu od 3.303.468,00 dinara kao i oštećenog D.V. u iznosu od 1.987.999,00 dinara, u roku od 90 dana od pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Na osnovu člana 264. stav 1. ZKP, okrivljeni je obavezan na plaćanje sudskog paušala u iznosu od 20.000,00 dinara kao i sve troškove krivičnog postupka u iznosu od 61.948,33 dinara u roku od 90 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Istom presudom okrivljeni A.P. je na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP, oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 749/14 od 22.01.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog i Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog A.P., advokat N.T., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i donese presudu kojom će ukinuti u celini ili delimično drugostepenu presudu i predmet vratiti na ponovno suđenje Apelacionom sudu i narediti da se postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da preinači u celini ili delimično drugostepenu presudu tako što će okrivljenog u pogledu dela iz tačke 1, tačke 4. i tačke 5. prvostepene presude osloboditi od optužbe i u skladu sa tim za preostala dela mu izreći jedinstvenu kaznu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioca okrivljenog nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu našao:

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog A.P. ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama u odnosu na protivpravne radnje opisane pod tačkom 4. izreke prvostepene presude, za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen tom presudom za krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. KZ, učinjena povreda krivičnog zakona, na štetu okrivljenog iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Naime, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na štetu okrivljenog povredili krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, kada su navedene protivpravne radnje okrivljenog pravno kvalifikovali kao krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. KZ.

Pravnosnažnom presudom je utvrđeno što je naznačeno u izreci prvostepene presude pod tačkom 4. da je okrivljeni A.P. u naznačenom periodu doveo u zabludu ovlašćeno lice nadležnog organa – Opštinskog suda u Novom Sadu, da na osnovu lažnih dokumenata donese rešenje broj Dn 1577/09 od 26.06.2009. godine, kojim se dozvoljava brisanje založnog prava na navedenim nepokretnostima, a koje rešenje se nakon toga sprovodi u javnoj ispravi zemljišnoj knjizi istog suda, na taj način što je u vezi sa ranijim postupkom upisa vansudske izvršne hipoteke u predmetu poverioca M.Š., na osnovu založne izjave okrivljenog kao hipotekarnog dužnika radi obezbeđenja navedenog iznosa od 12.500 evra, koji se okrivljeni kao dužnik ugovorom o zajmu obavezao vratiti poveriocu najkasnije do 01.11.2008. godine, sačinio lažne isprave i ove neistinite isprave iskoristio kao prave, tako što je najpre sačinio izjavu lažnog sadržaja prema kojoj bi hipotekarni poverilac M.Š., navodno dao svoju bezuslovnu saglasnost za brisanje ustanovljenog založnog prava na navedenoj nepokretnosti u njegovom vlasništvu i naveo da je potraživanje poverioca M.Š. u iznosu od 12.500 evra navodno izmireno, da dug više ne postoji, a zatim na istoj izjavi falsifikovao potpis M.Š. i neistinito označio datum i mesto sačinjavanja izjave, te je nakon toga na posebnom papiru sačinio lažni tekst overe potpisa davaoca izjave, prema kojem je neistinito prikazano da bi falsifikovani potpis davaoca izjave bio overen službenim pečatom Opštinskog suda u Novom Sadu, Odeljenja u Beočinu u predmetu Ov 1185/2009 sa datumom 10.05.2009. godine, pri čemu je falsifikovao i potpis referenta overe P.K., a upotrebio lažni pečat označenog suda koji je prethodno izradio i koristio u više navrata za pravljenje i drugih falsifikovanih dokumenata, da bi tako lažne isprave predao Opštinskom sudu u Novom Sadu, gde je postupajući sud na osnovu opisanih lažnih dokumenata dana 26.06.2009. godine doneo rešenje broj Dn 1557/09 kojim se dozvoljava brisanje založnog prava na nepokretnostima koje su bile predmet hipoteke, a koje se nakon toga sprovodi u javnoj ispravi – zemljišnoj knjizi istog suda i može služiti na dalje kao dokaz u pravnom saobraćaju.

Krivično delo navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj koji dovođenjem u zabludu navede nadležni organ da u javnoj ispravi, zapisniku ili knjizi overi štogod neistinito što može da služi kao dokaz u pravnom saobraćaju.

Kod navedenih činjenica i okolnosti iz kojih proizlazi da je okrivljeni najpre sačinio izjavu lažnog sadržaja kao i da je navedeno potraživanje M.Š. izmireno, te nakon toga na posebnom papiru sačinio lažni tekst overe potpisa davaoca izjave, da bi falsifikovani potpis davaoca izjave bio overen službenim pečatom Opštinskog suda Novi Sad – Odeljenje u Beočinu, u predmetu Ov 1175/2009 od 10.05.2009. godine, pri čemu je falsifikovao i potpis referenta overe i upotrebio lažni pečat pomenutog suda koji je prethodno izradio i koristio u više navrata za pravljenje i drugih falsifikovanih dokumenata, koje lažne isprave je i predao Opštinskom sudu u Novom Sadu i na osnovu kojih je taj sud doneo citirano rešenje o dozvoli brisanja založnog prava na nepokretnostima koje su bile predmet hipoteke, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nije bilo postupka overe nečeg neistinitog u javnoj ispravi, zapisniku ili knjizi od strane nadležnog organa koji je doveden u zabludu od strane okrivljenog, pa je samim tim pogrešan stav prvostepenog i drugostepenog suda da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja krivičnog dela navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. KZ.

Po oceni ovoga suda Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz činjenica i okolnosti naznačenih pod tačkom 4. izreke prvostepene presude – da je okrivljeni najpre sačinio navedene lažne isprave i potom ih upotrebio kao prave tako što ih je predao nadležnom sudu radi donošenja rešenja o brisanju založnog prava na nepokretnostima koje su bile predmet hipoteke, proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 1. KZ, što se osnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud usvojio zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, i preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu u pogledu pravne ocene dela, tako što je protivpravne radnje okrivljenog opisane pod tačkom 4. izreke prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 1. KZ.

S obzirom na izmenjenu pravnu ocenu dela okrivljenog opisanog pod tačkom 4. izreke prvostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio o krivičnoj sankciji za to krivično delo i okrivljenom za isto primenom člana 54. KZ, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od devet meseci, ocenom konkretnih okolnosti izvršenja dela i otežavajućih i olakšavajućih okolnosti iz pravnosnažne presude, te mu za produženo krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2. KZ u vezi člana 61. stav 5. KZ i za krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. stav 5. KZ, za koja je oglašen krivim pravnosnažnom presudom, zadržao kao utvrđene kazne zatvora u trajanju od po četiri godine, te ga za navedena krivična dela u sticaju osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 6 godina i 11 meseci u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 06.07.2009. do 12.03.2010. godine, nalazeći da će se ovom kaznom ostvariti svrha kažnjavanja iz člana 42. KZ u okviru opšte svrhe krivičnih sankcija iz člana 4. stav 2. KZ.

Neosnovano se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, u odnosu na protivpravne radnje okrivljenog opisane pod tačkom 1. i tačkom 2. izreke prvostepene presude navodima da je okrivljeni za jednu radnju, koja se vrši prema istom oštećenom, u okviru jednog životnog događaja oglašen krivim za dva krivična dela, čija je pravna kvalifikacija uslovljena vrstom suvlasničkog odnosa na delovima nepokretnosti, te da u konkretnom slučaju, prema stavu branioca, postoji prividan idealan sticaj i da je stoga u pitanju jedno krivično delo.

Ovo stoga, jer iako iz činjeničnog opisa krivičnog dela datog pod tačkom 1. i tačkom 2. prvostepene presude proizlazi da je u pitanju jedan životni događaj Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ne radi o jednoj radnji izvršenja, što je uslov za postojanje prividnog idealnog sticaja krivičnih dela. Naime, okrivljeni radnje opisane pod tačkom 1. izreke prvostepene presude – prodaja polovine navedenog lokala preduzeću DOO „V.“, preduzima kao odgovorno lice i vlasnik DOO „N. K.“, postupajući u nameri da pravnom licu - svom preduzeću pribavi protivpravnu imovinsku korist, dok radnje opisane pod tačkom 2. izreke prvostepene presude – prodaja druge polovine navedenog lokala, vrši kao fizičko lice, sa namerom da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist. Dakle, svojstvo izvršioca i namera kao subjektivni element navedenih radnji nisu isti, pa se samim tim, u konkretnom slučaju i ne može govoriti o postojanju jednog krivičnog dela, to su navodi zahteva branioca okrivljenog da je na štetu okrivljenog pravnosnažnom presudom u odnosu na protivpravne radnje okrivljenog opisane pod tačkom 1. i 2. izreke prvostepene presude povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog A.P. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i to da je sud povredio Krivični zakon i u odnosu na krivično delo iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2. KZ, opisano pod tačkom 5. izreke prvostepene presude, jer, prema stavu branioca delo za koje se okrivljeni goni nije krivično delo, već se radi o građanskopravnom odnosu, imajući pri tom u vidu da okrivljeni nije oštećenom ništa lažno prikazao, a da iskaz svedoka M.S. potvrđuje da kod okrivljenog nije postojala namera za pribavljanje protivpravne imovinske koristi. Iznetim navodima, se po nalaženju ovoga suda, pravnosnžna presuda pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što u smislu člana 485. stav 4. ZKP, nije dozvoljen razlog zbog koga okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

U zahtevu branilac okrivljenog ukazuje i to da pravnosnažna presuda u odnosu na odluku o krivičnoj sankciji nema razloge, te da je na taj način na štetu okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP. Međutim, ni ova povreda zakona nije razlog zbog kojeg okrivljeni, odnosno njegov branilac, mogu podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa je zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP doneo odluku kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                            Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                          Janko Lazarević,s.r.