.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Kzz 422/2016
26.04.2016. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Janka Lazarevića, predsednika veća, Bate Cvetkovića, Gorana Čavline, Dragana Aćimovića i Radoslava Petrovića, članova veća, sa savetnikom Vesnom Veselinović, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog M.P., zbog krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. i člana 33. Krivičnog zakonika i dr., odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.P., advokata I.V., podnetom protiv pravnosnažnih presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K 546/14 od 09.10.2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1466/15 od 30.12.2015. godine, u sednici veća održanoj dana 26.04.2016. godine, doneo je
R E Š E NJ E
ODBACUJE SE kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.P., podnet protiv pravnosnažnih presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K 546/14 od 09.10.2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1466/15 od 30.12.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 546/14 od 09.10.2015. godine, okrivljeni M.P. i okrivljeni J.P. su oglašeni krivim zbog krivičnog dela iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. i člana 33. KZ i krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. KZ, pa je prvostepeni sud okrivljenom M.P. za krivično delo iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. i člana 33. KZ utvrdio kaznu zatvora u trajanju od jedne godine a za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. KZ, kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, pa mu je izrekao uslovnu osudu tako što mu je utvrdio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i četiri meseca i istovremeno odredio da se ova kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od četiri godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo. Okrivljenom J.P. prvostepeni sud je za krivično delo iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. i člana 33. KZ utvrdio kaznu zatvora u trajanju od deset meseci a za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. u vezi člana 33. KZ, kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca, pa mu je izrekao uslovnu osudu tako što je utvrdio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i odredio da se ova kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo. Istom presudom je određeno da ukoliko dođe do opozivanja uslovne osude okrivljenom M.P. će se na osnovu člana 63. KZ, u utvrđenu kaznu zatvora uračunati vreme lišenja slobode počev od 16.02.2006. do 17.02.2006. godine, a da će se okrivljenom J.P. ukoliko dođe do opozivanja uslovne osude u utvrđenu kaznu zatvora uračunati vreme lišenja slobode od 16.02.2006. do 17.02.2006. godine. Na osnovu člana 87. KZ prema okrivljenom M.P. izrečena je mera bezbednosti oduzimanja predmeta bliže opisanog u izreci pobijane presude. Oštećeni H.N. je upućen da imovinskopravni zahtev ostvari u parničnom postupku u smislu člana 258. stav 4. ZKP, a okrivljeni M.P. i J.P. su obavezani da na ime troškova krivičnog postupka plate iznose koji će biti pojedinačno određeni posebnim rešenjem, na osnovu člana 264. u vezi člana 261. i 262. stav 2. ZKP.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1466/15 od 30.12.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenih M.P. i J.P. i njihovog branioca, a prvostepena presuda je potvrđena.
Protiv navednih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog M.P., advokat I.V., zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje ili da iste preinači.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. ZKP, održao sednicu veća u kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:
Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.P. je nedozvoljen
Branilac okrivljenog M.P.. u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da pobijane pravnosnažne presude ne sadrže ocenu dokaza niti razloge u pogledu pravne ocene dela, kojim navodima se i po oceni ovoga suda, u suštini ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja povreda ne predstavlja zakonski razlog u okviru povreda zakona nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je zahtev branioca okrivljenog u pogledu ove povrede zakona ocenjen kao nedozvoljen.
U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i to da je pobijanim pravnosnažnim presudama činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, jer je u izreci presude navedeno da su okrivljeni prilikom napuštanja stana oštećenog iz njegovog novčanika uzeli novac u iznosu od 150 evra i 200 konvertibilnih maraka u iznosu od 8.000,00 dinara za koje utvrđenje ne postoji nijedan materijalni dokaz, osim tvrdnje oštećenog, imajući pri tom u vidu da predmetni novac od okrivljenih nije oduzet. Osim navedenog, branilac u zahtevu ukazuje da pobijanim presudama nije na nesumnjiv način utvrđeno da ruptura bubne opne, koju telesnu povredu je zadobio oštećeni kritičnom prilikom, predstavlja tešku telesnu povredu, s obzirom na nesaglasnosti u nalazu i mišljenju od strane sudskih veštaka zbog čega je, prema stavu branioca, drugostepeni sud morao da otvori glavni pretres kako bi se navedene nesaglasnosti otklonile.
Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, te je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.
Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je sud, ako je već utvrdio da su okrivljeni iz novčanika oštećenog oduzeli predmetni novac, bio dužan da na osnovu člana 258. stav 4. ZKP, oštećenom dosudi imovinskopravni zahtev u visini utvrđenog iznosa od 150 evra i 200 konvertibilnih maraka u dinarskoj protivvrednosti od 8.000,00 dinara, jer su podaci krivičnog postupka pružali pouzdan osnov za presuđenja što se navedenog iznosa tiče, a da je u pogledu preostalog dela imovinskopravnog zahteva oštećenog trebalo uputiti na parnicu, kojim navodima se po nalaženju ovoga suda pravnosnažna presuda pobija zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda isticanje povrede zakona iz člana 441. stav 3. u vezi člana 258. stav 4. ZKP, navodima da prvostepeni sud oštećenom nije dosudio imovinskopravni zahtev, iako su za to bili ispunjeni zakonski uslovi, u suštini je na štetu okrivljenog, pa je zahtev branioca u ovom delu nedozvoljen.
Naime, odredbom člana 483. stav 1. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac. Stavom 2. istog člana je propisano da Republički javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti kako na štetu tako i u korist okrivljenog. Zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca, kako je to propisano u stavu 3. člana 483. ZKP, a ovaj shodno članu 71. tačka 5) ZKP, to može učiniti samo u korist okrivljenog, a ne i na njegovu štetu.
Iz navedenih razloga zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. u vezi člana 258. stav 4. ZKP, je ocenjen kao nedozvoljen.
Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je nejasno na osnovu koje zakonske odredbe su nižestepeni sudovi radnju oduzimanja novca i poslovne dokumentacije od oštećenog podveli pod krivično delo iznuda u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. i člana 33. KZ, jer bi, prema navodima zahteva, u konkretnom slučaju moglo biti reči samo o obeležjima nekog drugog krivičnog dela, čime se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.
Međutim, odredba člana 484. ZKP, obavezuje podnosioca zahteva da, pored formalnog označavanja zakonskih odredbi kao razloga za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, u zahtevu obrazloži istaknute povrede Zakona.
U predmetnom zahtevu branioca okrivljenog M.P. nije dato obrazloženje u čemu se sastoji povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, odnosno zbog čega branilac okrivljenog nalazi da je pravna ocena dela pogrešna niti se ukazuje konkretno na drugo krivično delo čija bi se zakonska obeležja sticala u radnjama okrivljenih.
Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog vezan razlozima (član 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP), delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP, što znači da sud odlučujući o zahtevu, ukoliko razlozi za označene povrede zakona nisu izričito navedeni nema zakonsko ovlašćenje da po službenoj dužnosti ocenjuje u čemu se sastoji povreda zakona na koju se branilac okrivljenog poziva u zahtevu.
Kod napred navedenog Vrhovni kasacioni sud je našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487.stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.
Zapisničar-savetnik Predsednik veća-sudija
Vesna Veselinović,s.r. Janko Lazarević,s.r.
