Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Osnovano branilac okrivljene J.T. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je prvostepenom presudom prekoračena optužba i time učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te da je u konkretnom slučaju primenjen zakon koji se ne može primeniti – član 439. tačka 2) ZKP.

Naime, optužnicom oštećenog K.N. okr. J.T. stavljeno je na teret da je izršenjem krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. KZ oštećenom nanela štetu u iznosu od 1.181.700,00 dinara. Izrekom prvostepene presude okrivljena je oglašena krivom da je lažnim prikazivanjem činjenice....navela oštećenog da na štetu svoje imovine kupi stan...za iznos od 17.126,00 evra, odnosno 1.181.700,00 dinara, pri čemu je pribavila sebi imovinsku korist u navedenom iznosu.

Unošenjem u izreku presude iznosa visine pribavljene imovinske koristi prvostepeni sud je prekoračio optužbu, jer predmetnom optužnicom okrivljenoj to nije ni bilo stavljeno na teret, već samo da je oštećenom nanela štetu u navedenom iznosu.

S tim u vezi prvostepeni sud je u odnosu na okr. J.T. primenio zakon koji se ne može primeniti i time učinio povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP. Ovo iz razloga što su predmetna krivična dela izvršena 2003. godine, u vreme važenja Krivičnog zakona Republike Srbije, koji je blaži za okrivljenu u odnosu na Krivični zakonik važeći u vreme presuđenja.

Naime, odredbom člana 171. stav. 1. ranije važećeg KZ RS bila je propisana namera učinioca da stekne protivpravnu imovinsku korist i propisana kazna zatvora od tri meseca do pet godina, dok je kvalifikatorna okolnost iz st. 2. i 3. istog člana pribavljena imovinska korist, ali ne i pričinjena šteta, kako je to propisano sada važećim krivičnim zakonikom.

Stoga je Krivični zakon Republike Srbije važeći u vreme izvršenja krivičnog dela blaži za okrivljenu i isti je, shodno odredbi člana 5. KZ, morao biti primenjen, a isti zakon je morao biti primenjen i u odnosu na krivično delo izvršeno prema oštećenima N.P., J.J. i V.M., jer prvostepeni sud u izreci presude ne utvrđuje da je okrivljena pribavila imovinsku korist, već samo da je navedenim oštećenima nanela štetu, koja, kao što je već rečeno, nije bila propisana zakonom važećim u vreme izvršenja krivičnih dela.

Postupajući na opisani način, dakle unošenjem u izreku presude činjeničnih elemenata koji nisu bili sadržani u optužnom aktu i primenom zakona koji je strožiji za okrivljenu, prvostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koje povrede se osnovano ukazuje u podnetom zahtevu branioca okrivljene.

Zbog navedenih povreda Vrhovni kasacioni sud je ukinuo prvostepenu i drugostepenom presudu i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, a u skladu sa primedbama iznetim u ovoj presudi.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 492. st. 1. tačka 1) ZKP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                    Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović, s.r.                                                             Dragiša Đorđević, s.r.