O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kikindi K 416/21 od 06.05.2022. godine okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 dinara. Okrivljeni je obavezan na plaćanje troškova krivičnog postupka o čijoj visini će biti doneto posebno rešenje i da naknadi troškove privatnom tužiocu.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 197/22 od 29.11.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog a presuda Osnovnog suda u Kikindi K 416/21 od 06.05.2022. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je Republički javni tužilac zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će odbiti privatnu krivičnu tužbu privatnog tužioca iz razloga predviđenih članom 422. stav 1. tačka 2) ZKP, s´obzirom da se radi o presuđenoj stvari.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu okrivljenog, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, je osnovan.

Po nalaženju Vrhovnog suda osnovano Republički javni tužical u podnetom zahtevu, iako numerički ne označava, ukazuje da je donošenjem pravnosnažnih presuda, kojom je okrivljeni oglašeni krivima zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, povređeno načelo „ne bis in idem“, iz razloga jer se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari. Ovo imajući u vidu da je povodom istog životnog događaja, odnosno povodom istog postupanja u istom vremenskom i prostornom okviru i sa istim učesnicima, protiv okrivljenog vođen prekršajni postupak zbog prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, za koji prekršaj je okrivljen oglašen odgovornim i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 20.000,00 dinara.

Iznetim navodima zahteva Republičkog javnog tužioca se, po nalaženju Vrhovnog suda, pravnosnažne presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer postoji okolnost – pravnosnažno presuđena stvar, koja trajno isključuje krivično gonjenje okrivljenih za navedena krivična dela.

Iz spisa predmeta se utvrđuje da je pravnosnažnom presudom Prekršajnog suda u Kikindi 2PR broj 1774/20 od 25.05.2021. godine, okrivljeni AA oglašen odgovornim da je dana „... 22.08.2020. godine oko 20,20 časova u ... u ulici ... ispred kućnog broja ... narušavao javni red i mir na taj način što je tokom verbalne rasprave BB rekao: „... ti mamicu, dripac jedan! a zatim prišao njegovom vozilu i iz brave izvadio ključeve koje je potom odneo sa sobom, čime je učinio prekršaj vređanje iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru.

Iz opisa radnje krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, koje okrivljenim AA bilo stavljeno na teret u predmetnom krivičnom postupku privatnom krivičnom tužbom privatnog tužioca BB i činjeničnog opisa dela u izreci pobijane prvostepene presude kojom je okrivljeni oglašen krivim za to delo, a koja presuda je potvrđena drugostepenom presudom, proizilazi da se opis krivičnih dela odnosi na istog okrivljenog – AA i isti životni događaj koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru (dana 22.08.2020, oko 20,10 - 20,20 časova u ..., u ulici ... ...). Pored toga, u konkretnom slučaju radi se i o istoj radnji izvršenja okrivljenog prema istom licu, imajući u vidu da Vrhovni sud, ne upuštajući se u ocenu pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja, nalazi da iz spisa predmeta i razloga pravnosnažnog rešenja Prekršajnog suda u Kikindi 2PR broj 1774/20 od 25.05.2021. godine proizilazi da je okrivljeni AA vređao BB, govoreći mu razne psovke.

Kako činjenice u oba postupka (prekršajnom i krivičnom) vođena prema okrivljenom AA čine prostorno, vremensko i sadržajno neraskidivo jedinstvo, okolnost da činjenični opis prekršaja u presudi Prekršajnog suda Kikindi 2PR broj 1774/20 od 25.05.2021 godine ne sadrži sve izgovorene reči uvrede, koje je okrivljeni kritičnom prilikom uputio oštećenom, u konkretnom slučaju događaj u celini ne čini suštinski drugačijim, već je sadržajno i ciljno jedinstvo radnje okrivljenog u ovom slučaju ocenjeno kao isti događaj povodom kojeg su vođena dva odvojena postupka i to jedan pokrenut privatnom tužbom privatnog tužioca BB, a drugi po zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka PI Kikinda broj 1-257-360/20 od 10.09.2020. godine.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP propisana je zabrana ponovnog suđenja u istoj stvari, odnosno zabrana gonjenja lica za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Pored toga, pravna sigurnost u kaznenom pravu garantovana je i Ustavom Republike Srbije koji u članu 34. stav 4. propisuje da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo.

Takođe, i odredba člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Evropski sud za ljudska prava je kroz odluku Velikog veća u predmetu Zolotukhin v. Russia od 10.02.2009. godine (broj predstavke 14939/03) definitivno stao na stanovište da su činjenice jedini kriterijum za ocenu istovetnosti dela i da je metod primene činjenica kao kriterijuma, u odnosu na metod pravne kvalifikacije, sigurniji za pojedinca, a i u presudama Maresti protiv Hrvatske od 25.06.2009. godine (broj predstavke 55759/07), te Muslija protiv Bosne i Hercegovine od 14.01.2014. godine (broj predstavke 32042/11), je primenjivan činjenično utemeljeni pristup za razliku od pristupa utemeljenog na identitetu pravnih kvalifikacija dela ili identitetu zaštićenih dobara.

Imajući u vidu citirane zakonske, ustavne i konvencijske odredbe, kao i utvrđene kriterijume i ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, te činjenicu da radnje okrivljenog opisane u izreci pravnosnažne presude Osnovnog suda u Kikindi K 416/21 od 06.05.2022. godine kojom je okrivljeni oglašeni krivim zbog krivičnog dela iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i radnje prekršaja iz člana 9. stav 1. Zakona o javnom redu i miru za koje je prekršajni postupak protiv okrivljenog pravnosnažno okončan presudom kojom je oglašen odgovornim za učinjeni prekršaj, predstavljaju u biti činjenično jedan isti događaj, to je Vrhovni sud našao da se u konkretnom slučaju očigledno radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, te da su nižestepeni sudovi bili dužni da, pravilnom primenom zakona, prema okrivljenom na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP, odbiju optužbu za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika.

Kako prvostepeni i drugostepeni sud, suprotno zabrani gonjenja i kažnjavanja za isto delo, to nisu učinili, to je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, odnosno povreda načela „ne bis in idem“ propisana članom 4. ZKP, a na šta se osnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca.

S obzirom na sve navedeno, Vrhovni sud je usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca, te otklonio navedenu povredu zakona preinačenjem pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kikindi K 416/21 od 06.05.2022. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 197/22 od 29.11.2022. godine, tako što je prema okrivljenom AA na osnovu člana 422. tačka 2) ZKP odbio optužbu za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koja je pravnosnažno oglašeni krivim, jer se u konkretnom slučaju radi o stvari koja je već pravnosnažno presuđena.

Na osnovu člana 265. stav 1. ZKP Vrhovni sud je odlučio da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok je na osnovu člana 258. stav 3. ZKP uputio privatnog tužioca da imovinskopravni zahtev može ostvariti u parničnom postupku.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Vesna Zarić,s.r.                                                                                              Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić