Presudom Višeg suda u Somboru Kž1 237/20 od 28.10.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Milan Pešić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 441. stav 4. u vezi člana 263. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine u celini ili samo u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka drugostepenu presudu i spise predmeta vrati Višem sudu u Somboru, ali drugom veću, na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihvo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti neosnovan je u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 441. stav 4. u vezi člana 263. stav 1. ZKP, dok je u preostalom delu zahtev nedozvoljen.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je sud suprotno odredbi člana 263. ZKP, okrivljenog obavezao da plati troškove krivičnog postupka u iznosu od 9.900,00 dinara na ime troškova dovođenja svedoka čije saslušanje nije predložio i zbog čijeg neodazivanja je glavni pretres više puta odlagan, tako da je sud trebalo da obaveže svedoka, a ne okrivljenog, da plati navedene troškove, jer ih je prouzrokovao svojom krivicom.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbom člana 263. stav 1. ZKP, propisano je da, između ostalih, svedok, bez obzira na ishod krivičnog postupka snosi troškove svog dovođenja, odlaganje dokazne radnje ili glavnog pretresa i druge troškove postupka, koje je prouzrokovao svojom krivicom, kao i odgovarajući deo paušalnog iznosa. Stavom 2. istog člana, predviđeno je da se o troškovima iz stava 1. istog člana donosi posebno rešenje, osim ako se o troškovima koje snosi privatni tužilac i okrivljeni rešava u odluci o glavnoj stvari.

Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizlazi da sud može posebnim rešenjem obavezati svedoka da snosi troškove svog dovođenja ukoliko je iste prouzrokovao svojom krivicom. Međutim, kako se u konkretnom slučaju ne radi o skrivljenim troškovima od strane svedoka u smislu člana 263. stav 1. ZKP, jer u spisima predmeta nema posebnog rešenja suda da će bez obzira na ishod krivičnog postupka troškove postupka prouzrokovane svojom krivicom snositi navedeni svedok, to sud nije povredio odredbu člana 263. stav 1. ZKP, kada je okrivljenog pravnosnažnom presudom obavezao da u smislu člana 264. stav 1. ZKP pored ostalih nadoknadi troškove krivičnog postupka – troškove dovođenja svedoka na glavni pretres u iznosu od 9.900,00 dinara.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog neosnovano ukazuje da je pobijanom pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 441. stav 4. u vezi člana 263. stav 1. ZKP.

Pored toga, branilac u zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) u vezi člana 16. stav 1. ZKP, navodima da je sud pravnosnažnu presudu doneo samo na osnovu iskaza svedoka oštećene BB bez ikakvih materijalnih dokaza, jer ne postoji leš mačke, niti materijalni tragovi nastali izvršenjem krivičnog dela, kao i da je sud prihvatio samo one dokaze koji terete okrivljenog – iskaz oštećene i svedoka VV koja nije imala nikakvih neposrednih saznanja u vezi sa predmetnim događajem, dok je iskaz svedoka GG, koji ide u korist okrivljenog, ocenio da je dat radi poboljšanja položaja okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva ceni izvedene dokaze tokom postupka, iznosi svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama, zbog čega branilac, iako formalno ističe povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza, odnosno dokaznu vrednost iskaza oštećene i VV, saslušanih u svojstvu svedoka i u vezi sa tim utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama, čime ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić