Protiv ovih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog S.B., advokat A.M. zbog povrede zakona, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud donese presudu kojom će presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu u prvom stavu a presudu Apelacionog suda u Beogradu u osporavanom delu, ukinuti u skladu sa odredbom člana 422. stav 1. tačka 3. ZKP- a, jer je „krivično delo za koje se okrivljeni goni, zastarelo“.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, i smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, nije ih obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i uz primenu člana 604. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 45/13), pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan.

Branilac okrivljenog S.B. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da gotovinski računi koje je okrivljeni sam popunjavao ili druga lica po njegovom nalogu i blagajnički nalozi koje je okrivljeni lično potpisivao, navedeni u tački 1 izreke prvostepene presude, predstavljaju posebne radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela kojih ima ukupno 31, a da su u 29 slučajeva navedeni računi koji prate odgovarajuće blagajničke naloge, izdati pre 23.09.2003. godine, te da je samo na dva računa navedeno da su izdati u decembru 2003. godine, koje radnje po svojim obeležjima ne ispunjavaju objektivni uslov inkriminacije iz stava 2. člana 234. KZ-a, tako da je prema navodima zahteva, za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ-a, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja u smislu „člana 103. KZ-a“.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se u suštini pobijaju nižestepene presude zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a, koja predstavlja razlog zbog koga okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP-a, neosnovani.

Naime, iz izreke prvostepene presude, tačka 1, proizlazi da je okrivljeni u periodu od kraja 2002. i tokom 2003. godine kao odgovorno lice iskorišćavanjem položaja pribavio sebi i drugima imovinsku korist u iznosu od preko 450.000,00 dinara na taj način što je na osnovu gotovinskih računa raznih preduzeća koji su taksativno označeni u izreci presude, koje je okrivljeni sam popunjavao ili druga lica po njegovom nalogu, i blanko overenih i potpisanih blagajničkih naloga podizao gotov novac koji je trošio na plaćanje radnika i plaćanje troškova poslovanja preduzeća.

Iz navedenog činjeničnog opisa krivičnog dela proizlazi da je radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela jedinstvena i da se sastoji od preduzimanja konkretno opredeljenih radnji izvršenja, odnosno postupaka okrivljenog u periodu od kraja 2002. i tokom 2003. godine, tako da popunjavanje računa i potpisivanje blagajničkih naloga od strane okrivljenog predstavlja samo jedan od modaliteta prilikom izvršenja radnje krivičnog dela, a ne samostalne i pojedinačne radnje koje ulaze u sastav predmetnog krivičnog dela, a ovo posebno kada se ima u vidu da okrivljeni nije oglašen krivim za produženo krivično delo iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ-a. Samim tim, zastarelost krivičnog gonjenja računa se u odnosu na vremenski period izvršenja krivičnog dela koji je označen u izreci presude. U konkretnom slučaju imajući u vidu opredeljeno vreme izvršenja krivičnog dela - od juna 2002. godine i tokom 2003. godine do dana 30.12.2003. godine prema kom se i računa zastarelost, kao i kaznu propisanu za krivično delo iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ-a - kazna zatvora u trajanju od šest meseci do pet godina, to bi, shodno odredbi člana 103. tačka 5. i član 104. stav 6. KZ, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja okrivljenog za navedeno krivično delo nastupila 30.12.2013. godine. Iz iznetog proizlazi da je drugostepena presuda od 23.09.2013. godine doneta pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo, pa se suprotni navodi zahteva branioca kojima se prvostepena presuda pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP-a, ocenjuju neosnovanim.

Nadalje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano zahtevom branioca okrivljenog pravnosnažna presuda pobija i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP-a ukazivanjem da okrivljeni preduzetim radnjama nije pribavio nikakvu korist ni sebi ni drugima i da se sledstveno tome u njegovim radnjama ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ, već eventualno krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ-a, odnosno da je sud u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenio zakon koji se ne može primeniti.

Ovo s`toga, jer iz činjenica i okolnosti navedenih u izreci prvostepene presude proizlaze sva zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ-a za koje je okrivljeni i oglašen krivim pravnosnažnom presudom, a ne zakonska obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ-a kako se to neosnovano ukazuje zahtevom branioca okrivljenog, imajući u vidu da je u izreci prvostepene presude u činjeničnom opisu navedeno da je okrivljeni iskorišćavanjem službenog položaja pribavio sebi i drugima imovinsku korist, a ne da je potpuno ili delimično izbegao plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, pa je zahtev branioca okrivljenog ocenjen kao neosnovan i u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP-a, a ovo tim pre kada se ima u vidu razlog za podnošenje zahteva koji se tiče zastarelosti krivičnog gonjenja.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je postupajući na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i primenom člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                         Janko Lazarević, s.r.