Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 6769/2013 od 30.01.2014. godine, odbijene su, kao neosnovane žalbe Prvog osnovnog javnog tužioca u Beogradu izjavljena u oslobađajućem delu u odnosu na okrivljenog B.M., okrivljenog S.R., okrivljenog G.M. i okrivljenog N.M., kao i žalbe branilaca okrivljenih R.R. i M.R. i branioca okrivljenog B.H. i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K 1474/2010 od 17.07.2013. godine u navedenom delu.

Istom presudom usvojena je žalba Prvog osnovnog javnog tužioca u Beogradu, pa je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K 1474/2010 od 17.07.2013. godine ukinuta u oslobađajućem delu u odnosu na okrivljene S.Č. i V.B. i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog B.H., advokat M.P., u smislu člana 483. stav 1. ZKP-a podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti iz razloga predviđenih članom 485. stav 1. tačka 1. tačka 2 i 4. ZKP- a, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači drugostepenu presudu i prema okrivljenom B.H. donese oslobađajuću presudu za krivično delo učestvovanje u skupini koja izvrši nasilje iz člana 230. stav 1. KZ RS ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti podnetog od strane advokata M.P., Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, uz primenu člana 604. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011) našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Branilac okrivljenog B.H. u zahtevu navodi da je okrivljeni B.H. osuđen za krivično delo koje u trenutku donošenja prvostepene presude nije bilo predviđeno kao krivično delo jer je izbrisano iz krivičnog zakonodavstva Republike Srbije 01.01.2006. godine stupanjem na snagu Krivičnog zakonika. Po stavu odbrane B.H. je, dakle, osuđen za krivično delo učestvovanje u skupini koja izvrši nasilje iz člana 230. stav 1. KZ RS koje je bilo relikt komunističkog zakonodavstva i koji je davao mogućnost represivnim organima da svakog građanina koji se zatekne na mestu demonstracija protiv režima goni za nasilje, pri čemu značenje izraza „skupina ljudi“ i izraza „nasilje“ nikad nije bilo dato u krivičnom zakonu i predstavljalo je stvar sudske prakse. Tim krivičnim delom kršen je osnovni princip krivičnog prava - princip zakonitosti, a pošto pravo Evropske unije naročito insistira na poštovanju osnovnih načela krivičnog prava i nalaže državama koje su se opredelile za priključenje Evropskoj Uniji, da moraju svoje zakonodavstvo uskladiti sa pravom Evropske Unije to podrazumeva da se kao krivična dela predvide samo ona ponašanja koja su podobna za individualnu odgovornost. Krivičnim zakonikom koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine uvedeno je novo krivično delo koje je i sada na snazi - učestvovanje u grupi koje izvrši krivično delo iz člana 349. KZ. Prema stavu odbrane između ta dva krivična dela ne postoji pravni kontinuitet zbog suštinskih razlika u bitnim obeležjima krivičnog dela, tako da je pobijanim pravnosnažnim presudama povređen zakon na štetu okrivljenog B.H.

Vrhovni kasacioni sud ove navode odbrane kojima se, bez formalnog označavanja povrede, suštinski pobijaju pravnosnažne presude zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP-a, ocenjuje kao neosnovane.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi, da je okrivljenom B.H. optužnicom Prvog osnovnog javnog tužioca u Beogradu Kt 1001/06 od 13.09.2007. godine, izmenjenom 21.05.2013. godine stavljeno na teret da je 17/18 marta 2004. godine izvršio krivično delo učestvovanje u skupini koja izvrši nasilje iz člana 230. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

U vreme izvršenja krivičnog dela 17/18 marta 2004. godine bio je na snazi Krivični zakon Republike Srbije koji je članom 230. stav 1. propisivao: „Ko učestvuje u skupini ljudi koja zajedničkim delovanjem liši života neko lice, ili mu nanese tešku telesnu povredu, izvrši paljevinu, ošteti imovinu u većem obimu ili učini druga teška nasilja, ili koja pokuša da izvrši ovakva dela kazniće se za samo učestvovanje zatvorom od tri meseca do pet godina“.

Članom 4. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona propisano je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a članom 4. stav 2. OKZ propisano je da ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je blaži za učinioca.

Članom 349. stav 1. Krivičnog zakonika, koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine propisano je krivično delo učestvovanje u grupi koja izvrši krivično delo, a to krivično delo čini ko učestvuje u grupi ljudi koja zajedničkim delovanjem liši života neko lice ili mu nanese tešku telesnu povredu, ošteti imovinu u većem obimu ili učini drugo krivično delo za koje se može izreći pet godina zatvora ili teža kazna ili koja pokuša da izvrši neko od tih dela, kazniće se za samo učestvovanje zatvorom od tri meseca do pet godina.

Dakle, stupanjem na snagu Krivičnog zakonika nije izvršena dekriminalizacija krivičnog dela učestvovanje u skupini koja izvrši nasilje iz člana 230. stav 1. KZ RS već je isto krivično delo zamenjeno krivičnim delom učestvovanje u grupi koja izvrši krivično delo iz člana 349. stav 1. KZ.

Članom 5. Krivičnog zakonika propisano je vremensko važenje krivičnog zakonodavstva pa je stavom 1. propisano da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela a stavom 2. istog člana je propisano da ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca.

S`obzirom da je visina zaprećene kazne ista kod krivičnog dela učestvovanje u skupini koja izvrši nasilje iz člana 230. stav 1. KZ RS i kod krivičnog dela učestvovanje u grupi koja izvrši krivično delo iz člana 349. stav 1. KZ, a da elementi bića krivičnog dela nisu povoljniji kod krivičnog dela iz člana 349. stav 1. KZ, koji je trenutno na snazi od 01.01.2006. godine, to Vrhovni kasacioni sud iznete navode u zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjuje kao neosnovane, odnosno iste ocenjuje kao lično tumačenje odbrane koje, s`obzirom na napred iznete argumente, nije utemeljeno u zakonu.

Osim toga, ovi navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog B.H., su neosnovano isticani i u postupku po redovnom pravnom leku, a Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je dao žalbeni sud na strani 8 i 9, i na njih upućuje, u smislu člana 491. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 30. stav 2. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i stav 2. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                 Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                                      Zoran Tatalović, s.r.