U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biljane Sinanović, predsednika veća, Radmile Dragičević Dičić, Svetlane Tomić Jokić, Dubravke Damjanović i Milene Rašić, članova veća, sa savetnikom Andreom Jakovljević, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljene AA, zbog produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Miroslava Graovca, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu K 17775/10 od 07.09.2021. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1092/21 od 31.01.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 05.05.2022. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Miroslava Graovca, podnet protiv pravnosnažnih presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu K 17775/10 od 07.09.2021. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1092/21 od 31.01.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu K 17775/10 od 07.09.2021. godine okrivljena AA oglašena je krivom zbog produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci.

Istom presudom okrivljena je oslobođena dužnosti plaćanja troškova krivičnog postupka koji padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok su oštećeni BB, VV, GG i „DD“ ad ... upućeni na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1092/21 od 31.01.2022. godine, usvajanjem žalbi okrivljene AA i njenog branioca, preinačena je prvostepena presuda samo u pogledu načina izvršenja kazne pa je određeno da se kazna zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci, na koju je okrivljena prvostepenom presudom oglašena krivom, izvrši na taj način što će je okrivljena izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, te osuđena ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija i određeno je da će sud, ukoliko okrivljena jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje odrediti da ostatak kazne izdrži u Zavodu za izvršenje kazne zatvora.

U preostalom delu žalbe okrivljene i njenog branioca, kao i žalba javnog tužioca Trećeg OJT u Beogradu, odbijene su kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Miroslav Graovac, zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) do 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine u celosti pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da preinači pobijane presude i okrivljenu oslobodi od optužbe ili joj izrekne blažu kaznu, kao i da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA, je neosnovan.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da izreka pravnosnažne presude ne sadrži umišljaj kao element krivice usmeren na težu posledicu odnosno da ista ne sadrži sve subjektivne elemente krivičnog dela, a zbog čega radnje zbog koje je okrivljena oglašena krivom i osuđena nisu krivično delo, na koji način je pobijanim pravnosnažnim presudama, učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Naime, krivično delo prevara, zbog kojeg je okrivljena oglašena krivom, po svojoj pravnoj prirodi i načinu kako je biće krivičnog dela određeno u zakonu, može se izvršiti samo sa direktnim umišljajem. Ovo stoga što kod krivičnih dela kod kojih se kao element krivičnog dela pojavljuje namera, umišljaj postoji samo u obliku direktnog umišljaja, a postojanje namere je nemoguće bez umišljaja jer ga usmerava na ostvarivanje određenog cilja i kao takva pojačava voljni element kod umišljaja. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, činjenica da je u opisu krivičnog dela formalno izostao zakonski opis direktnog umišljaja, nije od uticaja na postojanje predmetnog krivičnog dela, s obzirom da postojanje direktnog umišljaja iz člana 25. Krivičnog zakonika u izreci presude u konkretnom slučaju proističe iz činjenice da je izrekom pravnosnažne presude utvrđeno delovanje okrivljene AA u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara, što svakako, imajući u vidu opis delovanja okrivljene, čini neophodne elemente krivice.

Pored toga, navedena povreda na koju ukazuje branilac u zahtevu, identična je povredi o kojoj se Vrhovni kasacioni sud već izjasnio u svojim ranijim presudama Kzz 1151/18 od 24.10.2018. godine, Kzz 1153/19 od 12.11.2019. godine i Kzz 1164/20 od 14.10.2020. godine, koje presude su dostupne licima koja za to imaju pravni interes i od značaja su za ujednačenu primenu prava, a kojima je o istovetnom pravnom pitanju već odlučeno i odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih donošenjem meritorne odluke o pitanju od značaja za pravilnu primenu prava.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se zahtevom ukazuje, budući da iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze sva bitna obeležja produženog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika zbog koga je okrivljena oglašena krivom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani ni navodi branioca okrivljene kojima u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP koja je, prema navodima zahteva, učinjena time što je na radnje okrivljene, u izreci pobijane prvostepene presude činjenično opisane navođenjem radnji izvršenja koje mogu predstavljati krivično delo iz člana 355. Krivičnog zakonika (koje je zastarelo), primenjena odredba člana 208. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Prema zakonskom opisu, krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, a stavom 2. je propisano kažnjavanje onog ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti, dok je stavom 4. istog člana propisano kažnjavanje učinioca ako je delom iz stava 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara.

Prema činjeničnom opisu u izreci pobijane prvostepene presude okrivljena je oglašena krivom i osuđena jer je „ ... u periodu od februara meseca 2005. godine do avgusta meseca 2006. godine .... u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara dovela i održavala u zabludi oštećene...i ovlašćenog radnika ....banke lažnim prikazivanjem činjenica da će obaveze iz ugovora koje je zaključila sa oštećenima i ovlašćenim radnikom banke izmiriti i time ih navela da na štetu svoje imovine i imovine banke nešto učine...“ na način opisan u izreci presude.

Suprotno navodima branioca, iz navedenog jasno proizilazi da inkriminisane radnje okrivljene nisu obuhvaćene zakonskim opisom radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 355. Krivičnog zakonika, već prema pravilnoj pravnoj oceni prvostepenog suda, koju prihvata i drugostepeni sud, predstavljaju radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, za koje delo je okrivljena oglašena krivom i osuđena pobijanom pravnosnažnom presudom.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona, branilac okrivljene u podnetom zahtevu ukazuje da je sud pogrešno primenio i odredbe člana 98. stav 2. tačka 2) i 3) Krivičnog zakonika, pa je kao otežavajuću okolnost na strani okrivljene uzeo njenu raniju osuđivanost iako je nastupila zakonska rehabilitacija, koja prema stavu branioca nastupa po sili zakona. U prilog tome branilac navodi da je okrivljena presudom Osnovnog suda u Loznici K 589/10 od 11.07.2011. godine osuđena na novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara, a presudom istog suda K 391/14 od 19.01.2015. godine na uslovnu osudu u trajanju od 8 meseci sa rokom proveravanja u trajanju od 2 godine, te da je protekom roka od 3 godine od izvršene novčane kazne i nakon proteka roka od 1 godine od proteka roka proveravanja ispunjen uslov za nastupanje zakonske rehabilitacije u odnosu na okrivljenu, čime ukazuje zapravo na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Ni ovi navodi branioca izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti nisu osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta - drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1092/21 od 31.01.2022. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda samo u pogledu načina izvršenja kazne, proizilazi da prilikom izbora vrste i visine krivične sankcije okrivljenoj kao otežavajuća okolnost nije cenjena ranija osuđivanost, već je njenu osuđivanost nakon izvršenja krivičnog dela koje je predmet ovog postupka (u periodu od februara 2005. godine do avgusta 2006. godine), sud cenio kao držanje okrivljene nakon učinjenog krivičnog dela, na šta je ovlašćen.

Pri tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je vezano za navode branioca neophodno ukazati da pored ispunjenja uslova koji su propisani odredbama krivičnog materijalnog zakona (član 98. Krivičnog zakonika), odredbama Zakonika o krivičnom postupku kojima je uređen postupak za rehabilitaciju - članom 570. ZKP propisani su i procesni uslovi u postupanju nadležnog organa u smislu da će pre odlučivanja o ispunjenosti zakonskih uslova za nastanak zakonske rehabilitacije, nadležni organ iz člana 569. ovog zakonika obaviti potrebna proveravanja, a naročito ispitati: 1) da li je izvršena sporedna kazna ili još traju mere bezbednosti; 2) da li je protiv osuđenog u toku krivični postupak za novo krivično delo učinjeno pre isteka roka predviđenog za zakonsku rehabilitaciju.

Dakle, za nastupanje zakonske rehabilitacije neophodno je da nadležni organ koji donosi rešenje utvrdi ne samo da lice u pitanju nije u određenom periodu bilo osuđeno, već i da u tom periodu nije učinilo krivično delo za koje bi postupak bio u toku, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, jer članovi 98. i 99. Krivičnog zakonika ne vezuju rehabilitaciju (brisanje osude), za odsustvo nove osude.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanim pravnosnažnim presudama sud nije učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Branilac okrivljene u podnetom zahtevu ističe dalje povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika, navodima da se visina pribavljene protivpravne imovinske koristi ne može koristiti kao otežavajuća okolnost na strani okrivljene, jer je ona kao takva već predviđena u smislu teže kvalifikacije krivičnog dela pa samim tim predstavlja elemenat krivičnog dela.

Kako iz spisa proizilazi da sud prilikom odlučivanja o krivičnoj sankciji kao otežavajuću okolnost nije cenio okolnost koja je obeležje krivičnog dela, u smislu člana 54. stav 3. Krivičnog zakonika, pa samim tim ni visinu pribavljene protivpravne imovinske koristi, već samo držanje okrivljene nakon učinjenog krivičnog dela, to Vrhovni kasacioni sud, iznete navode branioca ocenjuje neosnovanim, nalazeći da pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP na koju se zahtevom branioca okrivljene ukazuje.

Pored ovoga, ukazujući na istu povredu zakona, branilac okrivljene u zahtevu ukazuje da je prilikom odmeravanja kazne sud bio dužan da uzme u obzir sve olakšavajuće okolnosti koje postoje na strani okrivljene i to njene imovinske prilike, kao i zdravstveno stanje. Po stavu Vrhovnog kasacionog suda iznetim navodima branilac okrivljene ukazuje na pogrešnu ocenu činjenica i okolnosti datu od strane suda, od kojih zavisi odluka o krivičnoj sankciji, odnosno na povredu člana 441. stav 1. ZKP.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilac iznosi svoj lični stav u pogledu radnji okrivljene koje su utvrđene u izreci pravnosnažne presude i sopstveno viđenje činjenica i okolnosti koje proizilaze iz pojedinih dokaza – zaključenih ugovora, analizirajući pri tome presude parničnog suda uz pozivanje na odredbe Zakona o obligacionim odnosima, što predstavlja povredu iz člana 440. ZKP.

Kako povrede odredaba člana 440. i 441. stav 1. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u njihovo razmatranje i ocenu, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                          Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                     Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić