Protiv navedenih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Z.K., advokat M.Đ., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da pobijane presude ukine u celini ili delimično i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

Vrhovni kasacioni sud je, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu braniocu okrivljenog Z.K., advokatu M.Đ., pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zathev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu najpre ističe da je pobijanom drugostepenom presudom povređen član 5. stav 2. Krivičnog zakonika, jer je okrivljeni osuđen na osnovu člana 234. stav 3. KZ, a za krivično delo učinjeno u periodu od 2003. do 2004. godine, iako je taj član počeo da se primenjuje 15.04.2013. godine, a kojim navodima branilac okrivljenog ukazuje da je drugostepena presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljenom Z.K., optužnim aktom najpre bilo stavljeno na teret da je izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, te da je kasnije optužnica izmenjena, tako što je okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, pa je okrivljeni pobijanom prvostepenom presudom oglašen krivim da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, da bi zatim Apelacioni javni tužilac u Novom Sadu na pretresu pred drugostepenim sudom izmenio optužni akt tako što je okrivljenom stavio na teret da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. Krivičnog zakonika, a za koje delo je okrivljeni i pobijanom drugostepenom presudom oglašen krivim.

Naime, u vreme izvršenja krivičnog dela postojalo je krivično delo zloupotreba službenog položaja, koje krivično delo je kasnijim izmenama optužnog akta okrivljenom stavljeno na teret i za koje je okrivljeni i oglašen krivim pobijanom prvostepenom presudom, konkretno za izvršenje krivičnog dela iz člana 359. stav 3. KZ, a kada je izvršilac tog krivičnog dela mogao da ima svojstvo službenog lica ili svojstvo odgovornog lica, dok izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 24.12.2012. godine, a koji zakon je važio u vreme presuđenja i u odnosu na koji zakon je Apelacioni javni tužilac u Novom Sadu izmenio optužni akt, učinilac krivičnog dela iz člana 359. KZ može imati svojstvo samo službenog lica, a odredbe koje se odnose na zloupotrebu položaja i krivicu odgovornog lica, ovim izmenama propisane su u okviru krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u članu 234. KZ, pri čemu su radnje izvršenja kod oba dela identične.

Dakle, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, navedenim izmenama krivičnog zakonika, krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica zadržalo je jasan kontinuitet sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja u slučaju da se kao izvršilac javlja odgovorno lice.

U vezi sa navedenim, neosnovano u zahtevu branilac okrivljenog ukazuje da krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ nije postojalo u vreme preduzimanja inkriminisanih radnji okrivljenog, budući da su te radnje bile kažnjive u krivičnom delu zloupotreba službenog položaja, a koje krivično delo je bilo propisano kako u Krivičnom zakonu Republike Srbije koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, tako i u Krivičnom zakoniku koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine, a najnovijim izmenama od 24.12.2012. godine su radnje okrivljenog kažnjive po članu 234. stav 3. KZ, a koji je po zaprećenoj kazni za to krivično delo blaži za okrivljenog, od kazne koja je zaprećena članom 359. stav 3. KZ.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljenog zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanom drugostepenom presudom povređen krivični zakon u smislu člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje i to da je zamenik Apelacionog javnog tužioca u Novom Sadu promenio pravnu kvalifikaciju krivičnog dela iz člana 359. stav 3. KZ u član 234. stav 3. KZ, čime je po oceni branioca došlo do povrede krivičnog zakona, jer je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja po članu 234. stav 2. KZ, a kojim navodima branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Međutim, po oceni ovoga suda, a kako je okrivljenom stavljeno na teret da je izvršenjem predmetnog krivičnog dela pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 2.157.823,41 dinar, što predstavlja kvalifikatornu okolnost i zbog čega je krivično delo prvobitno bilo kvalifikovano kao krivično delo iz člana 359. stav 3. KZ, a koja kvalifikatorna okolnost je predviđena i stavom 3. člana 234. KZ, za koje je okrivljeni i oglašen krivim, a za koje krivično delo je propisana kazna zatvora od dve do deset godina, iz čega proizilazi da u konkretnom slučaju apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa 24.08.2024. godine.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahteu ističe i to da imovinskopravni zahtev u iznosu od 2.157.823,41 dinar nema osnova, jer je protekao period od deset godina i došlo je do apsolutne zastare prava poreske uprave na obračun i naplatu spornog potraživanja, pa je samim tim i zastarelo pravo Republike Srbije na potraživanja po tom osnovu, a kojim navodima branilac okrivljenog ukazuje da je u pobijanim odlukama povređen krivični zakon u smislu člana 439. tačka 3) ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, a kako je okrivljeni Z.K. pravnosnažnom presudom oglašen krivim da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. KZ, jer je u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist iskorišćavanjem svog položaja pribavio za sebe protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 2.157.823,41 dinara, to je navedena imovinska korist od okrivljenog u smislu odredbi čl. 91. i 92. KZ morala biti oduzeta, pri čemu pitanje da li je imovinskopravni zahtev oštećenog zastareo ili ne, nije od uticaja na ovakvu odluku suda, jer se kod imovinskopravnog zahteva radi o posebnoj vrsti postupka u okviru krivičnog postupka, predviđenom odredbama članova 252. -260. ZKP, a u konkretnom slučaju oštećena Republika Srbija je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućena na parnicu.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u pogledu povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP ocenio neosnovanim.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da tokom postupka prvostepeni i drugostepeni sud nisu uvažili predloge branioca okrivljenog da se saslušaju određeni svedoci, a da su prihvaćeni iskazi svedoka LJ.K. i R.P., koji su neistiniti, pri čemu su sudovi uvažili mišljenje veštaka koje je doneto na osnovu fotokopirane i neverodostojne dokumentacije zbog čega je okrivljeni osuđen za radnje koje nije učinio i za koje ne postoje dokazi, pri čemu drugostepeni sud nije ni razmatrao nalaz i mišljenje veštaka „E. T.“ broj 136/2013 od 17.04.2013. godine, koje je branilac okrivljenog dostavio nakon podnošenja žalbe, a kojim nalazom i mišljenjem se osporava nalaz i mišljenje veštaka M.D.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljenog osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi, ali kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okriljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud, zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici, istražni sudija, dao saglasnost za podizanje optužnice protiv osumnjičenog Z.K. bez sprovođenja istrage, pri čemu branilac u zahtevu nije u smislu člana 485. stav 4. ZKP opredelio povredu zakonika o krivičnom postupku za koju smatra da je takvim postupanjem od strane istražnog sudije učinjena, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud, našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP u vezi člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP, u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio jer nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar - savetnik                                                                                          Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                      Janko Lazarević,s.r.