Istom presudom, okrivljeni su obavezani da plate sudu, na ime troškova krivičnog postupka, iznose od po 17.640,25 dinara, te na ime paušala iznose od po 5.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude.

Prema okrivljenima S.P., R.B. i M.V., izrečena je i mera bezbednosti zabrane vršenje poziva, delatnosti i dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje i rukovanje tuđom imovinom u trajanju od 1- jedne godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim što je istovremeno određeno da se vreme provedeno na izdržavanju kazne ne uračunava u vreme trajanja mere.

Stavom dva iste presude, okrivljeni B.V. je na osnovu člana 355. tačka 2. ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2. i 4. KZ u saizvršilaštvu sa okrivljenim R.B. – u vezi sa članom 33. KZ.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 br. 4654/13 od 06.02.2014. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Užicu i branilaca okrivljenih S.P., R.B., M.V. i B.V., a presuda Višeg suda u Užicu K br. 73/12 od 19.06.2013. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

-branilac okrivljenog S.P. – advokat S.M., na osnovu člana 485. stav 1. ZKP – povrede zakona, s tim što iz obrazloženja proizilazi da zahtev podnosi konkretno zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da se pobijane presude ukinu u delu koji se odnosi na okrivljenog S.P. i predmet vrati Višem sudu u Užicu na ponovno suđenje, pred potpuno izmenjenim većem;

-branilac okrivljenog R.B. - advokat V.V., zbog povrede krivičnog zakona i povreda Zakonika o krivičnom postupku ( član 485. tačka 1. i 3. ZKP), s tim što iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, te zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, sa predlogom da se pobijane presude ukinu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje;

-branilac okrivljenog M.V. – advokat S.M., na osnovu člana 485. stav 1. ZKP, zbog povrede zakona, s tim što iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, sa predlogom da se pobijane presude ukinu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahteve za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je primenom člana 604. ZKP u pogledu prvostepene presude, nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih R.B. i M.V. u delu u kojem se odnose na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP su neosnovani, dok su zahtevi branioca okrivljenog S.P., kao i zahtev branioca okrivljenog R.B. u ostalom delu, nedozvoljeni.

Branilac okrivljenog R.B. u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukazujući na povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, ističe da ni u prvostepenoj, a ni u drugostepenoj presudi, nije navedeno da je kod okrivljenog R.B. postojao zakonom predviđeni oblik vinosti, svest o protivpravnosti, kao i svest o zajedničkom delovanju, koje mu se pripisuje, dakle, da nisu navedeni bitni elementi bića predmetnog krivičnog dela, pa je primenjen zakon koji se ne može primeniti.

Suprotno iznetim navodima zahteva, po oceni ovoga suda, iz izreke prvostepene presude jasno proizilaze svi elementi predmetnog krivičnog dela, dakle svest o zajedničkom delovanju okrivljenih, obzirom da su, zajedno i u dogovoru da se za navodne posredničke usluge plati naknada preduzeću A. t. d.o.o. i nagrada za navodno uspešno posredovanje u otpisu duga oštećenog, lažnim prikazivanjem i prikrivanjem činjenica, doveli u zabludu organ upravljanja oštećenog preduzeća, zatim oblik vinosti, obzirom da su ove radnje izvršene u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi preduzeću A. t. d.o.o. iz B., pri čemu je u izreci jasno navedena i svest o protivpravnosti dela, odnosno da su sva trojica okrivljenih bili svesni svojih dela i njihove zabranjenosti, a čija su izvršenja hteli.

Sud je, dakle, pravilno primenio krivični zakon kada je okrivljenog R.B. oglasio krivim zbog krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2. KZ u saizvršilaštvu – u vezi sa članom 33. KZ, pa su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog R.B. u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

U ostalom delu, branilac okrivljenog R.B. ističe da postoji znatna protivrečnost između izreke prvostepene presude i „zakonske obaveze koja propisuje obavezne sastojke te izreke u smislu odredbe člana 424. stav 1. ZKP“, odnosno ukazuje na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, iz kog razloga, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i njihovim braniocima. Stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu odbačen kao nedozvoljen, a na osnovu odredbe člana 487. stav 2. tačka 1. ZKP u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.V., u delu kojim se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, je neosnovan.

U vezi sa ovom povredom zakona, u zahtevu se ističe da su i prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili odredbu člana 33. KZ u odnosu na okrivljenog, obzirom da u prvostepenom postupku nije utvrđeno da je okrivljeni M.V. preduzeo bilo koju delatnost koja bi se mogla podvesti pod radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 238. KZ. S tim u vezi, u zahtevu se navodi i da je okrivljeni potpisao nalog za plaćanje po nalogu predsednika upravnog odbora i direktora preduzeća, te da se njegova radnja stoga ne može oceniti kao protivpravna, niti saizvršilačka.

Međutim, izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti ne mogu se prihvatiti kao osnovani. Ovo stoga što je u izreci prvostepene presude jasno navedeno da je okrivljeni M.V., u svojstvu odgovornog lica, finansijskog direktora preduzeća F. a.d. iz A., zajedno sa okrivljenima S.P. i R.B. i u dogovoru sa njima, a u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi preduzeću A. t. d.o.o. iz B., izvršio radnje opisane u izreci presude, konkretno da je sačinio informaciju pod brojem ... od 23.12.2005. godine i potpisao naloge finansijskoj službi oštećenog, na osnovu kojih je izvršeno plaćanje navodno izvršenih usluga preduzeću A. t. d.o.o. iz B., iako ovo preduzeće nije obavilo usluge posredovanja oštećenog preduzeća u regulisanju otpisa duga prema L. k. p.

Kako su, dakle, u izreci prvostepene presude jasno opisane sve radnje koje je okrivljeni M.V. preduzimao u svojstvu odgovornog lica, finansijskog direktora preduzeća F. a.d. iz A., pri čemu iz izreke jasno proizilazi da je postupao u saizvršilaštvu sa okrivljenima R.B. i S.P., to su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog M.V. da su pravnosnažnim presudama učinjene povrede zakona, jer je pogrešno primenjena odredba člana 33. KZ u odnosu na ovog okrivljenog, te tako primenjen zakon koji se nije mogao primeniti (član 439. tačka 2. ZKP).

U ostalom delu, branilac okrivljenog M.V. osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane suda, iz kojih razloga okrivljenima i njihovim braniocima nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, te je zahtev u ovom delu odbačen na osnovu odredbe člana 487. stav 2. tačka 1. ZKP, u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

I zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.P., odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog S.P. je zahtev za zaštitu zakonitosti podneo zbog „pogrešne primene materijalnog prava i pogrešne primene odredbe člana 238. stav 1., člana 25. i člana 28. KZ“, što bi značilo da zahtev podnosi zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, međutim, u zahtevu se ne navodi u čemu se sastoji ova povreda, već se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, te polemiše sa utvrđenjima suda u smislu nedostataka izreke presude.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji je u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih članom 485. stav 4. ZKP.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj se povredi zakona radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Kako branilac okrivljenog S.P. kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti samo formalno navodi povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno, dok suštinski ukazuje na nedozvoljene razloge za podnošenje zahteva, to je Vrhovni kasacioni sud ovaj zahtev na osnovu člana 487. stav 2. tačka 1. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                           Nevenka Važić,s.r.