Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog R.K. 1, adv. K.R. 2, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi sa stavom 4. ZKP-a, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači prvostepenu i drugostepenu presudu i okrivljenog primenom odredbe člana 355. tačka 1. ZKP-a oslobodi od optužbe ili pak da ukine nižestepene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Takođe predlaže da se shodno odredbi čl. 488. stav 2. ZKP-a okrivljeni i njegov branilac kao i Republički javni tužilac obaveste o sednici veća te da se odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS" 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podignut, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog R.K. 1, adv. K.R. 2, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre ističe da se pobijane presude zasnivaju na dokazima na kojima se ne mogu zasnivati i to na zapisniku o pretresu od 27.07.2010. godine u L. s. na adresi ... kojem pretresu je prisustvovalo samo jedno lice kao svedok a ne dva svedoka a kako je to propisano odredbom člana 79. stav 3. tada važećeg ZKP i na zapisniku o uviđaju od 27.07.2010. godine koji su izvršili i sačinili radnici policije pozivom na odredbu člana 238. stav 3. u vezi člana 110. tada važećeg ZKP, u skladu sa kojima su uviđaj mogli da obave samo u odnosu na krivična dela za koja je zaprećena kazna do pet godina a što ovde nije slučaj i izvršili pretres kuće na potpuno drugoj adresi (L. s., ul. ...) od one iz naredbe istražnog sudije a kom pretresu nije prisustvovao ni vlasnik kuće a ni svedoci u smislu odredbe člana 79. stav 3. ZKP. Nadalje, odbrana ovu povredu postupka sagledava i u tom što su veštačenja opojne droge u ovom predmetu vršena po zahtevu radnika policije a ne na osnovu naredbe suda odnosno takođe suprotno odredbi člana 238. stav 3. ranije važećeg ZKP.

Izneti navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Odredbom člana 604. stav 1. ZKP-a propisano je da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog Zakonika (01.10.2013. godine), ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 58/04 ... 76/10) (u daljem tekstu: ranije važeći ZKP).

Prema odredbi člana 79. stav 3. ranije važećeg ZKP, pretresanju stana prisustvuju dva punoletna građanina kao svedoci.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta nesumnjivo proizilazi da je pretresanje stana i drugih prostorija okrivljenog R.K. 1 vršeno u L. s. u ul. ... (a ne u ul. ... - kako se to neosnovano navodi u zahtevu), da je izvršeno od strane radnika MUP RS PU u Zrenjaninu dana 27.07.2010. godine na osnovu naredbe istražnog sudije Višeg suda u Zrenjaninu i u prisustvu jednog a ne dva građanina kao svedoka. Kako je pretresanje vršeno u prisustvu jednog a ne dva građanina kao svedoka to stoji navod u zahtevu za zaštitu zakonitosti da je taj zapisnik o pretresanju stana sačinjen protivno navedenoj odredbi člana 79. stav 3. ranije važećeg ZKP. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, povreda citirane procesne odredbe i u vezi sa tim pronalaska i oduzimanja predmeta ovog krivičnog dela, u konkretnom slučaju ima značaj relativno bitne povrede odredaba krivičnog postupka (član 368. stav 2. ranije važećeg ZKP) koja nije bila od uticaja na zakonito i pravilno donošenje pobijane presude budući da prema stanju u spisima predmeta utvrđenja suda u ovom delu proizilaze i iz potpunog priznanja okrivljenog tokom celog postupka pa i na glavnom pretresu a i iz potvrde o privremeno oduzetim predmetima od okrivljenog koja je sačinjena tom prilikom a svemu u skladu sa odredbom člana 82. tada važećeg ZKP.

Nadalje, nisu osnovani ni navodi izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti da su zapisnici o veštačenju br.1219/2010 od 09.08.2010. godine i 1331/12 od 06.09.2012. godine pribavljeni protivno odredbama ZKP te da tako takođe predstavljaju dokaze na kojima se ne može zasnivati sudska odluka a iz razloga što su izvršena po zahtevu radnika policije koji to pravo nemaju u smislu odredbe člana 238. stav 3. ranije važećeg ZKP budući da je reč o krivičnom delu za koje je zaprećena kazna zatvora od preko 10 godina. Naime, iz spisa predmeta jasno proizilazi da je veštačenje od strane MUP RS - NKTC Novi Sad od 09.08.2010. godine (zapisnik br.1219/2010) izvršeno po naredbi istražnog sudije Višeg suda u Zrenjaninu br. Kri.447/2010 od 27.07.2010. godine a veštačenje od 06.09.2012. godine (zapisnik br. 1331/2012) pak po naredbi predsednika veća Višeg suda u Zrenjaninu 2 K 74/12 od 02.07.2012. godine a ne "na osnovu zahteva SUP Zrenjanin" te tako u svemu u skladu sa odredbom člana 114. tada važećeg ZKP.

U odnosu na tvrdnje iznete u zahtevu za zaštitu zakonitosti da se napadnute presude zasnivaju i na zapisniku o uviđaju od 27.07.2010. godine koji je sačinjen suprotno odredbi člana 238. stav 3. ranije važećeg ZKP, iz spisa predmeta (zapisnika o glavnom pretresu od 02.10.2012. godine i napadnutih presuda) nedvosmisleno proizilazi da ovaj zapisnik nije ni izveden kao dokaz u postupku niti je cenjen prilikom donošenja presude pa tako nije ni počinjena povreda krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tač.1) ZKP (odnosno člana 368. stav 1. tač.10. ranije važećeg ZKP).

Povredu krivičnog zakona po pitanju da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo ( član 439. tač.1) novog ZKP ) odbrana u podnetom zahtevu sagledava u tome da je u vreme izvršenja krivičnog dela, period maj – juli 2010. godine, važio Zakon o proizvodnji i prometu opojnih droga („Službeni glasnik RS“ br. 101/05) te da u smislu odredbi člana 37. u vezi člana 6. stav 1. tog Zakona proizvodnja cannabisa nije bilo krivično delo već prekršaj, da sadnja i uzgajanje indijske konoplje samo za sebe nije krivično delo a kako biljke sa kojih je okrivljeni skidao „zeleno lišće“ nisu bile zrele to i ne mogu biti predmetom ovog krivičnog dela nego bi se eventualno radilo o pokušaju dela koji nije kažnjiv.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda izneti razlozi nisu osnovani. Naime, okrivljeni K. nije osuđen za „sadnju i uzgajanje“ indijske konoplje (što bi i samo za sebe, suprotno navodima odbrane, predstavljalo krivično delo iz člana 246. stav 2. KZ) već što je "neovlašćeno proizvodio supstance koje su proglašene za opojne droge" na način da je najpre "u više manjih saksija zasadio više semenki indijske konoplje pa kada su ove iznikle, tako dobijeni rasad je presadio u baštu ... te je biljke obilazio i đubrio a potom skidao listove, iste odnosio svojoj kući ... koje je sušio na betonu te pakovao u najlonske kesice..." pa tako nema dileme da se u njegovim radnjama stiču sva bitna subjektivna i objektivna obeležja bića krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ RS a nikako nekog prekršaja pa ni „pokušaja koji nije kažnjiv“. Nadalje, za postojanje ovog krivičnog dela nije od značaja da li je biljna materija (roda cannabis) od biljke koja je dostigla zrelost i da li je njeno lišće „zeleno“ ili zrelo, već da li predstavlja opojnu drogu ili ne a iz opisa radnje izvršenja jasno proizilazi da se radi o opojnoj drogi jer i sasušeni delovi biljke cannabis i devet stabljika ove biljke (iako nije „zrela“) sadrže psihoaktivni tetrahidrokanabinol (od 0,40%, 0,48% i 0,44% THC) a koja psihoaktivna supstanca se nalazi na listi opojnih droga i psihotropnih supstanci ("Službeni glasnik RS" 24/05).

Neosnovani su i navodi u zahtevu da proizvodnja ove opojne droge u kritično vreme nije bila krivično delo nego je reč o prekršaju iz člana 37. u vezi člana 6. stav 1. Zakona o proizvodnji i prometu opojnih droga. Naime, tačno je da je tom odredbom predviđeno kažnjavanje za prekršaj ali lica koje „izrađuje pripravke sa psihoaktivnim delovanjem iz biljke kanabis“ a ne lica koje proizvodi opojnu drogu.

U skladu sa iznetim, imajući u vidu opis radnje izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni R.K. 1 optužen i osuđen, ne mogu se prihvatiti za osnovane ni navodi izneti u zahtevu branioca da bi se u konkretnom slučaju eventualno moglo raditi o krivičnom delu neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ. Naime, radnja izvršenja ovog krivičnog dela sastoji se (samo) u neovlašćenom držanju opojne droge u manjoj količini i za sopstvenu upotrebu a nikako i u neovlašćenoj proizvodnji (pa makar to bilo i samo „za sopstvenu upotrebu“ i „u manjoj količini“). S toga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravnosnažnim presuda nije počinjena povreda krivičnog zakona ni po pitanju da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se nije mogao primeniti ( član 439. tač.2. novog ZKP).

Nalazeći, iz iznetih razloga, da pobijanim pravnosnažnim presudama nisu učinjene ni bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. odnosno 368. stav 1. tačka 10. ranije važećeg ZKP-a ni povrede zakona iz člana 439. stav 1. tač. 1) i 2) ZKP-a, na koje se ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP- a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                           Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                           Nevenka Važić, s.r.