Odlučujući o žalbama okrivljenog i njegovog branioca, Viši sud u Prokuplju je presudom Kž1 178/21 od 29.12.2021. godine, iste odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu.

Branilac okrivljenog AA, advokat Ivan Maksimović, blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati nižestepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da pobijane presude preinači i prema okrivljenom odbije optužbu ili ga oslobodi od optužbe i utvrdi da je povređen zakon na njegovu štetu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da se u radnjama okrivljenog, kako su opisane u izreci pravnosnažne presude, ne stiču subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela za koje je oglašen krivim. Prema navodima branioca inkriminacija navedena u izreci „Ako prođeš livadom tu ćeš i ostati“ i „Bićeš ubijen na livadi ako prođeš“ predstavlja vid uslovne pretnje i shodno tome takvo stavljanje u izgled pretnji oštećenom po njegov život i telo, gde se realizacija pretnji uslovljava prethodnim postupanjem oštećenog, ne može se smatrati radnjom izvršenja krivičnog dela iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika. Pored toga branilac navodi da izgovorena pretnja nije bila podobna da kod oštećenog stvori osećaj ugroženost i straha za život ili telo, obzirom da nije bila konkretizovana i ostvariva, dok u izreci presude nisu navedeni svi elementi krivice u smislu člana 22. Krivičnog zakonika.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica. Radnja izvršenja osnovnog oblika krivičnog dela sastoji se u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo nekog lica ili njemu bliskog lica, čime se ugrožava sigurnost tog lica, a posledica krivičnog dela je ugrožena sigurnost pasivnog subjekta koja se manifestuje u njegovom osećanju nesigurnosti.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela, datog u optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Kuršumliji Kt 490/20 od 29.03.2021. godine i utvrđenog u izreci prvostepene presude, i to da je okrivljeni AA „...u stanju uračunljivosti, sa umišljajem, ugrozio sigurnost oštećenog BB ..., pretnjom da će napasti na njegov život i telo, na taj način što je nakon kraće verbalne rasprave....oštećenom uputio reči pretnje „Ako prođeš livadom tu ćeš i ostati“, a nakon što ga je oštećeni upitao da li mu on to preti ubistvom, ponovo mu uputi reči pretnje „Bićeš ubijen na livadi ako prođeš“, pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje“, a u vreme i mestu bliže opisanim u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Stoje navodi branioca da u izreci presude nisu navedeni svi elementi krivice u smislu člana 22. stav 1. Krivičnog zakonika - svest o zabranjenosti dela. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, uz postojanje u optužbi i izreci pravnosnažne presude elemenata krivice – uračunljivosti i umišljaja, bez značaja za postojanje predmetnog krivičnog dela, okolnost da opis radnje krivičnog dela ne sadrži izričito navedenu svest o zabranjenosti dela, jer ona proizilazi iz sadržine upućene pretnje i ponovljene radnje, kako je opisano u izreci presude.

Za razliku od odluka Vrhovnog kasacionog suda na koje branilac u zahtevu ukazuje, u ovom slučaju se ne radi o uslovnoj pretnji koja bi isključila postojanje krivičnog dela. Suprotno navodima zahteva, rečima koje je uputio okrivljeni privatnom tužiocu, njemu se, stavlja u izgled određeno zlo bez razumnog opravdanja koje nije uslovljeno budućom nezakonitom radnjom privatnog tužioca, pa su takve reči podobne da izazovu osećaj ugroženosti kod privatnog tužioca.

Samim tim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se podnetim zahtevom branioca neosnovano ukazuje.

Branilac okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca, ali navodi zahteva ne sadrže objašnjenje u čemu se istaknuta povreda, po pitanju da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, konkretno sastoji. Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda istaknuta povreda zakona na koje se zahtevom samo ukazuje, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu ove povrede, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić