Odlučujući o žalbama Osnovnog javnog tužioca u Somboru i branioca okr. B.M., Viši sud u Somboru je presudom Kž 70/14 od 17.03.2014. godine, delimičnim uvaženjem žalbi preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne kvalifikacije, tako što je krivičnopravne radnje okrivljenih R.R. i B.M. opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koja dela im je izrekao uslovne osude tako što je okr. B.M. utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci i istovremeno odredio da se kazna neće izvršiti ako u roku od 3 godine ne izvrši novo krivično delo, dok je okr. R.R. utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci i istovremeno odredio da se kazna neće izvršiti ukoliko u roku od 2 godine ne izvrši krivično delo, dok je u preostalom delu žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okr. B.M., adv. S.S. podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona i povrede odredaba krivičnog postupka – član 485. stav 1. tačka 1. i stav 2. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud zahtev usvoji, obe presude ukine i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. B.M. je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu najpre ukazuje na povredu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, jer krivično delo iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim, nije postojalo u pravnom poretku Republike Srbije u vreme ''navodnog'' izvršenja dela, što predstavlja okolnost koja trajno isključuje krivično gonjenje. Oglašavajući okrivljenog krivim za navedeno krivično delo nižestepeni sudovi su, prema zahtevu, ujedno učinili i povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je optužnicom nadležnog javnog tužioca Kt 274/07 od 04.02.2010. godine okrivljenom B.M. stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ i krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Odredbom člana 359. stav 1. KZ propisano je da izvršilac krivičnog dela zloupotreba službenog položaja može biti službeno ili odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese štetu ili teže povredi prava drugog, a stavom 2. navedenog člana – ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od 450.000,00 dinara.

Dakle, učinilac krivičnog dela iz člana 359. KZ može imati svojstvo službenog ili svojstvo odgovornog lica. Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 24.12.2012. godine objavljenom u ''Službenom glasniku RS'' broj 121/2012, koji se u odnosu na članove 21. i 35. navedenog zakona primenjuje od 15.04.2013. godine, krivično delo zloupotreba službenog položaja ''podeljeno je u dva krivična dela''. Pri tome, podela je izvršena prema svojstvu učinioca i ovlašćenjima koja im pripadaju i to na krivično delo zloupotreba službenog položaja kažnjiva po članu 359. KZ i krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica kažnjiva po članu 234. KZ.

Krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ izmenjena je samo utoliko što su u delu odredbe stava 1. brisane reči ''ili odgovorno'', te od navedenih izmena izvršilac ovog krivičnog dela može biti samo službeno lice. Istovremeno, odredbe koje se odnose na zloupotrebu položaja i krivicu odgovornog lica, ovim izmenama izdvojene su u posebno krivično delo – krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ, čiji je zaštitni objekat privredno poslovanje i imovina u tom poslovanju, ali je radnja krivičnog dela ostala neizmenjena.

Navedenim izmenama, u Krivični zakonik je uneto krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica koje zadržava jasan kontinuitet sa krivičnim delom zloupotreba službenog položaja u slučaju da se kao izvršilac javlja odgovorno lice. Uvođenje krivičnog dela iz člana 234. KZ je posledica potrebe da se napravi razlika između odgovornog i službenog lica. Kako krivično delo iz člana 234. KZ i pored navedenih razlika u svom zakonskom opisu ima ista obeležja kao i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ i to pre svega radnju izvršenja, to navedenim izmenama nije izvršena dekriminalizacija krivičnog dela zloupotreba položaja službenog lica već je samo sužena kriminalna zona u odnosu na ranije odredbe. Stoga se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti da krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije postojalo u vreme izvršenja dela.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. KZ propisana kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina, to je isto blaže za učinioca od krivičnog dela iz člana 359. stav 2. ZKP za koje je propisana kazna zatvora od 1 do 8 godina, pa je, shodno odredbi člana 5. stav 2. KZ, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, od strane nižestepenih sudova pravilno primenjen krivični zakon, kada su radnje okrivljenog B.M. kvalifikovane kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ.

Stoga Vrhovni kasacioni sud suprotne navode zahteva branioca okrivljenog ocenjuje neosnovanim.

Branilac okr. B.M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP, jer je sud postupao po neurednoj i nezakonitoj optužbi i povredio odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim imajući u vidu da je optužnica Kt 274/07 od 04.02.2010. godine podignuta od strane nadležnog Osnovnog javnog tužioca u Somboru, da je na glavnom pretresu od 12.06.2013. godine, s obzirom na izmene krivičnog zakonika, OJT u Somboru izmenio činjenični opis i pravnu kvalifikaciju krivičnog dela i do okončanja prvostepenog postpuka zastupao izmenjeni optužni akt. Navedena povreda iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP može postojati ako uopšte nije bilo optužbe ili ukoliko ovlašćeni tužilac u toku postupka odustane od optužbe a sud uprkos tome nastavi krivični postupak ... što ovde nije slučaj jer je u konkretnom slučaju optužba podignuta od strane ovlašćenog javnog tužioca. Stoga Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u ovom delu ocenjuje neosnovanim.

Branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje i na povredu iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, jer se pobijane presude zasnivaju na nedozvoljenim dokazima – službene beleške, neoverene i neautentične fotokopije dokumenata, službene beleške policije, obaveštenja primljena od građana, izjave i prepiske okrivljenih.

Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okr. B.M. i u odnosu na ovu istaknutu povredu ocenjuje neosnovanim.

Naime, službene beleške i ostale službene beleške policije, obaveštenja primljena od građana, izjave i prepiske okrivljenih nisu izvedeni kao dokaz i na istima se ne zasnivaju pobijane presude, a time što ih nije izdvojio iz spisa, prvostepeni sud nije učinio povredu zakona koja može biti razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Kada je reč o fotokopijama dokumenata, branilac iste samo paušalno navodi kao nedozvoljene dokaze, ne navodeći konkretno o kojim dokumentima je reč, a osim toga, odredbom člana 405. stav 4. ZKP, propisano je da se isprave koje se koriste kao dokaz, ukoliko je to moguće, podnose u originalu, što znači da zakonom nije izričito zabranjeno korišćenje fotokopije dokumenata.

Ostalim navodima zahteva da su izreke prvostepene i drugostepene presude nerazumljive i protivrečne same sebi i razlozima presude, a da su razlozi o odlučnim činjenicama nejasni i protivrečni te da postoji protivrečnost između pisanih dokaza i da nije moguće ispitati zakonitost i pravilnost pobijanih presuda, zatim da prvostepeni sud u presudi nije precizno citirao sve izvedene dokaze, da je odbio dokazne predloge koje je odbrana predložila, da nije dokazano da je okr. B.M. postupao nezakonito, da nije dokazano da je postojao bilo kakav dogovor između okr. B.M. i okr. R.R., da niko od saslušanih svedoka ne spominje okrivljenog kao direktora i vlasnika firme N. i D. DOO. Branilac u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razloge iz kojih je dozvoljeno podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Ocenivši iz iznetih razloga zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. B.M. neosnovanim, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar - savetnik Predsednik veća-sudija Dragana Vuksanović, s.r. Dragiša Đorđević, s.r.