Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 209/15 od 24.03.2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog N.M., adv. F.H. i presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru 22K 174/14 od 27.01.2015. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog N.M., adv. J.F., podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.M., adv. J.F., u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, dostavljen je Republičkom javnom tužiocu, nakon čega je Vrhovni kasacioni sud održao sednicu veća o kojoj u smislu člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća održanoj u smislu člana 490. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. stav 1. tačka 2) ZKP i s tim u vezi ističe da je sud primenjujući odredbe zakona o krivičnom delu prevara iz člana 208. stav 3. KZ, primenio zakon koji se ne može primeniti u konkretnom slučaju, jer u radnjama okrivljenog ne stoje sva obeležja krivičnog dela prevara.

Suprotno iznetim navodima, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz izreke prvostepene presude proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni oglašen krivim, to jest da je okrivljeni N.M. predajom izjave sa tuđim potpisom i nevažećim pečatom firme koja je prestala sa radom, doveo u zabludu oštećeno preduzeće DOO „T.“ iz U. koje je okrivljenom isporučilo robu, a okrivljeni u ugovorenom roku nije izvršio uplatu za isporučenu robu, a sve u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi.

Kako branilac okrivljenog N.M., u zahtevu iznosi sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i svoj lični stav da u radnjama okrivljenog nema bitnih elemenata krivičnog dela u pitanju, to su ovi navodi zahteva ocenjeni neosnovanim.

Navodi zahteva branioca okrivljenog da se sud pozvao na odredbe člana 23. stav 1. tačka 2. u vezi člana 22. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o akcizama i porezu na promet koji je prestao da važi su tačni. Međutim, u konkretnom slučaju to nije od uticaja na zakonitost pravnosnažnih presuda obzirom da su potpuno iste norme sadržane i u odredbama člana 4. stav 1. tačka 2. u vezi člana 3. stav 1. tačka 3. Zakona o porezu na promet („Službeni glasnik RS“ broj 22/01...84/04), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, te se po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ne radi o suštinskoj grešci kod primene zakona, pa su stoga suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dakle, po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo, koja povreda je dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, shodno odredbama člana 485. stav 4. u vezi stava 1. i tačkom 1) ZKP.

Međutim, obrazloženje istaknute povrede zakona i s tim u vezi stava odbrane o nepostojanju, u radnji okrivljenog opisanoj u izreci i obrazloženju pobijane pravnosnažne presude, subjektivnog obeležja krivičnog dela prevara koje se tiče prevarne namere, svodi se na osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnim presudama, pošto branilac okrivljenog, osporava zaključak suda o postojanju prevarne namere kod okrivljenog, te činjenice predstavlja drugačije i suprotno od onoga što je u pogledu postupanja okrivljenog i oštećenog kao ugovornih strana utvrđeno pobijanim pravnosnažnim presudama.

Kako odredbama člana 485. stav 4. ZKP, koje propisuju razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno branilac okrivljenog shodno ograničenju njegovih prava onima koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog dela po osnovu pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, to je predmetni zahtev u ovom delu nedozvoljen.

Takođe, zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kao razlog podnošenja zahteva samo formalno se označava i povreda zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, ali u zahtevu se ne opredeljuje u čemu se ova povreda sastoji već se u suštini ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza od strane prvostepenog i drugostepenog suda, a iz kog razloga zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev odbio kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u ostalom delu zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                            Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                      Nevenka Važić,.s.r.