Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2077/12 od 12.11.2013. godine, između ostalog, usvajanjem žalbe branioca okrivljenog D.P. preinačena je presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K 340/10 od 20.03.2012. godine tako što su krivičnopravne radnje okrivljenog D.P., za koje je oglašen krivim u izreci prvostepene presude, pravno kvalifikovane kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u pomaganju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. i člana 35. KZ, pa je Apelacioni sud okrivljenog D.P. za izvršeno predmetno krivično delo osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine uz uračunavanje vremena provedenog u pritvoru od 25.05.2010. do 10.11.2010. godine i istovremeno odlučio da se uslovna osuda i utvrđena kazna zatvora u trajanju od pet meseci izrečena pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci K 41/09 od 06.07.2009. godine ne može opozvati.

Branilac okrivljenog D.P., advokat V.V. je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2077/12 od 12.11.2013. godine zbog povrede krivičnog zakona propisan članom 485. stav 1. tačka 1, stav 2. i stav 4. u vezi člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP u vezi pogrešne primene člana 54, člana 56. i člana 57. u vezi člana 35. Krivičnog zakonika, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i pobijanu presudu preinači tako što će okrivljenom D.P. izreći znatno blažu krivičnu sankciju i odrediti da se odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Branilac okrivljenog D.P., advokat Ž.Ž. je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, takođe protiv navedene pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2077/12 od 12.11.2013. godine iz razloga predviđenih članom 485. tačka 1. i tačka 2. ZKP, bez daljeg ukazivanja na konkretnu povredu zakona, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i donese oslobađajuću presudu.

Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 488. stav 1. ZKP, nakon dostavljanja primeraka zahteva za zaštitu zakonitosti advokata V.V. i advokata Ž.Ž. Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio Republičkog javnog tužioca, niti branioce okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevima našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.P., advokata V.V. je osnovan.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.P., advokata Ž.Ž. nema propisan sadržaj.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.P., advokata V.V., se osnovano ukazuje na povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP u vezi člana 54. KZ navodima da je Apelacioni sud u Novom Sadu u pobijanoj presudi prilikom odmeravanja kazne cenio kao otežavajuću okolnost činjenicu da se protiv okrivljenog D.P. vodi drugi krivični postupak za isto krivično delo - zloupotreba službenog položaja, te za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi, čime je povređena pretpostavka nevinosti jer se shodno članu 34. stav 3. Ustava Srbije i člana 3. stav 1. ZKP svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, okrivljenom D.P. odmerio kaznu u granicama koje su zakonom propisane za to krivično delo - zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a to je kazna zatvora od dve do deset godina.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud je, polazeći od toga da se u smislu odredbe člana 54. KZ, ne može kao otežavajuća okolnost ceniti činjenica da se protiv okrivljenog vode drugi krivični postupci, jer se time postupa suprotno odredbi člana 34. stav 3. Ustava RS i člana 3. stav 1. ZKP, istu otežavajuću okolnost otklonio, a ostale olakšavajuće okolnosti utvrđene u redovnom krivičnom postupku u konkretnom slučaju ocenio kao naročito olakšavajuće okolnosti, u smislu člana 56. tačka 3. KZ, nalazeći da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja, te je primenom člana 57. stav 1. tačka 4. KZ, okrivljenog D.P., za izvršeno krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u pomaganju iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. i člana 35. KZ osudio na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i deset meseci, nalazeći da će se i sa navedenom kaznom ostvariti svrha kažnjavanja iz člana 42. KZ.

Nadalje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se ne mogu prihvatiti navodi u zahtevu branioca okrivljenog advokata V.V. da je Apelacioni sud u Novom Sadu povredio iste zakonske odredbe iz člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP u vezi člana 35. KZ prema kojima je, po viđenju odbrane, sud trebalo, nakon što je utvrdio činjenice da je okrivljeni D.P. samo pomagač u izvršenju predmetnog krivičnog dela okrivljenom da izrekne kaznu zatvora u kraćem trajanju od dve godine.

Ovaj sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu, u ovom delu, postupao u skladu sa zakonom, s obzirom na to da članom 35. Krivičnog zakonika nije propisana obaveza suda da učinioca koji drugom sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog dela kazni ublaženom kaznom, već je ublažena kazna predviđena kao jedna od mogućnosti suda prilikom izricanja kazne. Član 35. stav 1. KZ propisuje da će sud pomagača kazniti kaznom propisanom za to krivično delo ili da će pomagača kazniti ublaženom kaznom (što znači da zakon predviđa ublažavanje kazne samo kao mogućnost o čemu sud odlučuje u svakom konkretnom slučaju). Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je našao da se ne mogu prihvatiti napred navedeni razlozi kojima se ukazuje na nezakonito postupanje Apelacionog suda u Novom Sadu prilikom donošenja pobijane presude.

Navode u zahtevu branioca okrivljenog, advokata V.V., da je Apelacioni sud morao kao olakšavajuće ceniti okolnosti: da je okrivljeni jedini hranilac četvoročlane porodice; da je plata okrivljenog kao vozača jedini izvor prihoda u porodici; da je supruga okrivljenog teško bolesna i trajno nesposobna za rad i dr, Vrhovni kasacioni sud nije cenio s obzirom da se njima suštinski pobija drugostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što članom 485. stav 4. ZKP nije propisano kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane branioca okrivljenog.

Vezano za zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.P., advokata Ž.Ž., Vrhovni kasacioni sud je našao da isti nema propisan sadržaj.

Naime, članom 484. ZKP koji propisuje obavezan sadržaj zahteva, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog iz člana 485. stav 1. ZKP, za njegovo podnošenje.

U vezi s tim odredba člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP je opšteg karaktera i načelno propisuje da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon. Međutim, što se tiče okrivljenog članom 485. stav 4. ZKP propisano je zbog kojih povreda zakona u prvostepenom postupku i pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i te povrede su taksativno navedene: član 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tač. 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4. ZKP.

U predmetnom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.P., advokata Ž.Ž., povreda zakona u pravnosnažnoj odluci ili u postupku koji je prethodio, iz člana 485. stav 4. ZKP nije jasno opredeljena odnosno opisana.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Ž.Ž., vezan razlozima (član 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP), delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, što znači da sud odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukoliko razlozi i povrede zakona nisu izričito navedeni, nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje o kojoj se povredi zakona radi.

Pored toga, odredbom člana 485. stav 1. tačka 2. ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti i ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju primenjen zakon za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, pri čemu ovaj branilac okrivljenog, iako zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede propisane članom 485. stav 1. tačka 2. ZKP, nije dostavio odluku Ustavnog suda kojom je ta povreda utvrđena, što je neophodno učiniti u smislu odredbe člana 484. ZKP, ukoliko se zahtev podnosi iz ovog razloga.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, vezano za stav 1. odluke, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i primenom odredbe člana 492. tačka 2. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Vrhovni kasacioni sud je, vezano za stav 2. odluke, našao da zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj (član 484. ZKP), te je postupajući u smislu člana 487. stav 1. tačka 3. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća, sudija

Olgica Kozlov,s.r.                                                                                                          Janko Lazarević,s.r.