Presudom Višeg suda u Šapcu 3Kž 446/18 od 04.12.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih AA i BB, advokata Slobodana Antonića, a presuda Osnovnog suda u Šapcu, Sudska jedinica u Bogatiću 7K 712/17 od 07.09.2018. godine, je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljenih AA i BB, advokat Slobodan Antonić, zbog povrede zakona iz 438. stav 1. tačka 1) i tačka 7) i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljene oslobodi od optužbe ili ih ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi pobijanim presudama učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, i to po dva osnova: 1) jer je u konkretnom slučaju nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja i 2) jer je reč o pravnosnažno presuđenoj stvari.

U vezi toga, u zahtevu se najpre navodi da su okrivljeni pravnosnažno oglašeni krivim, da su krivično delo iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ izvršili dana 10.12.2012. godine, a da je prva procesna radnja radi gonjenja okrivljenih, prema navodima zahteva, preduzeta dana 26.09.2017. godine, podnošenjem optužnog predloga Osnovnog javnog tužioca u Šapcu Kto 581/17 protiv okrivljenih AA i BB – pa kako je od datuma izvršenja krivičnog dela, do momenta preduzimanja predmetne radnje Osnovnog javnog tužioca u Šapcu – podnošenja optužnog predloga Osnovnom sudu u Šapcu, proteklo više od tri godine, to branilac smatra da je shodno članu 103. tačka 6) KZ, protekom dana 10.12.2015. godine, nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva se ne mogu prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Naime, za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. KZ propisana je kazna zatvora do tri godine, te shodno odredbi člana 103. tačka 6), za ovo krivično delo relativna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa kada protekne tri godine od izvršenja krivičnog dela, a apsolutna zastarelost nastupa shodno odredbi člana 104. stav 6. KZ, kad protekne dvostruko vreme koje po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

Iz spisa predmeta proizilazi da je zakonski zastupnik tada maloletnog oštećenog, VV, otac GG, dana 24.07.2013. godine, podneo Osnovnom javnom tužiocu u Šapcu, krivičnu prijavu protiv okrivljenih, nakon čega je Osnovni javni tužilac u Šapcu, dana 13.08.2013. godine, podneo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja MUP-u RS, PS Bogatić, a ovlašćena službena lica policije su javnom tužiocu, odmah nakon postupanja, o tome dostavili izveštaj dana 04.11.2013. godine. Osnovnom javni tužilac u Šapcu je potom dana 29.01.2014. godine, saslušao okrivljene AA i BB, a tokom iste 2014. godine je preduzeo i niz dokaznih radnji ispitivanja predloženih svedoka, sve do 12.02.2015. godine, kada je ispitan poslednji svedok pred javnim tužiocem. Iz spisa proizilazi i da je dana 14.09.2017. godine, javni tužilac doneo naredbu da se izvrši veštačenje telesnih povreda oštećenog, a nakon obavljenog veštačenja, dana 26.09.2017. godine je podnet i optužni predlog.

Stoga, kako od momenta izvršenja krivičnog dela do preduzimanja prve procesne radnje – podnošenja zahteva za prikupljanje potrebnih obaveštenja, a zatim i između pojedinih procesnih radnji preduzetih od strane ovlašćenih procesnih subjekata, nije protekao zakonom propisan rok iz člana 103. tačka 6) KZ, a to je rok od tri godine, jer se shodno članu 104. stav 3. KZ tok zastarelosti prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, a svakim prekidom zastarelost počinje ponovo da teče kako je to propisano u stavu 5. člana 104. KZ, to sud nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored navedenog, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim presudama učinjena ista bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i iz razloga što postoje okolnosti koje tarjno isključuju krivično gonjenje okrivljenih AA i BB, s obzirom da je ova krivičnopravna stvar već pravnosnažno presuđena, jer joj je prethodio prekršajni postupak protiv okrivljenih u vezi sa istim događajem, koji je sproveden od strane Prekršajnog suda u Šapcu, Odeljenja suda u Bogatiću, a koji postupak je pravnosnažno obustavljen prema okrivljenima, zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, jer je nastupila zastarelost za vođenje prekršajnog postupka.

Međutim, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Naime, iz spisa predmeta, i to iz rešenja Prekršajnog suda u Šapcu, Odeljenja suda u Bogatiću I 13 Pr br. 1426/13 od 04.03.2015. godine, proizilazi da je pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak prema okrivljenima AA i BB, vođen zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, jer je nastupila zastarelost za vođenje prekršajnog postupka.

Krivični postupak protiv okrivljenih AA i BB, vođen je zbog krivičnog dela laka telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ i okončan pravnosnažno, kako je to napred navedeno.

U konkretnom slučaju je nesporno da su protiv okrivljenih AA i BB, povodom istog životnog događaja, vođena dva postupka i to prekršajni postupak, okončan rešenjem Prekršajnog suda u Šapcu, Odeljenje suda u Bogatiću I 13Pr 1426/13 od 04.03.2015. godine, kojim je postupak prema okrivljenima pravnosnažno obustavljen zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, jer je nastupila zastarelost za vođenje prekršajnog postupka i krivični postupak koji je pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Šapcu 3Kž 446/18 od 04.12.2018. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenih AA i BB, advokata Slobodana Antonića, a presuda Osnovnog suda u Šapcu, Sudska jedinica u Bogatiću 7K 712/17 od 07.09.2018. godine, potvrđena.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji, ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen, ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno olobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Evropski sud za ljudska prava je zauzeo stanovište da se član 4. Protokola 7. mora shvatiti na način da zabranjuje kazneni progon ili suđenje za drugo delo u meri u kojoj ono proizilazi iz istovetnih činjenica ili činjenica koje su u suštini bitno iste, kao i prvo kažnjivo delo za koje je već doneta pravnosnažna osuđujuća ili oslobađajuća presuda.

Iz spisa predmeta proizilazi da je rešenjem Prekršajnog suda u Šapcu, Odeljenja suda u Bogatiću I 13 Pr br. 1426/13 od 04.03.2015. godine, prema okrivljenima BB i AA, pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak da su dana 10.12.2012. godine oko 19,00 časova u ..., u ulici ..., naspram broja ..., narušavali javni red i mir, na taj način što su isti nakon kraće verbalne rasprave sa VV, istom zadali više udaraca rukama i nogama u predelu tela, usled čega je VV zadobio vidne povrede, a nakon zadobijenih povreda VV se javio u DZ Bogatić, gde mu je ukazana lekarska pomoć, a koja je zavedena u Protokolu pod brojem 360/12, čime bi učinili prekršaj iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru.

Nakon donošenja navedenog rešenja, okrivljeni su oglašeni krivim u krivičnom postupku, što su dana 10.12.2012. godine oko 19,00 časova u ..., u ulici ..., naspram kućnog broja ..., sredstvom podobnim da telo teško povredi i zdravlje teško naruši, naneli laku telesnu povredu oštećenom maloletnom VV iz ..., na taj način što su putničkim vozilom presreli maloletnog oštećenog, izašli iz vozila, pa je najpre drugookrivljeni BB bejzbol palicom zadao udarac oštećenom u predelu glave, nakon čega je isti pao, a potom je prvookrivljeni AA sredstvom koje je ličilo na pendrek, zadao udarce oštećenom po glavi i telu, usled čega je oštećeni zadobio lake telesne povrede izražene u vidu razderine temeljno potiljačnog dela poglavine dužine oko 5 cm, nagnječenje leve strane tela, desne strane lica i gornje usne sa oguljotinama kože, istegnuća vratnih mišića i nagnječenog desnog ručnog zgloba, što zbirno čini laku telesnu povredu, pa su oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ.

Prema navedenom, iako je u oba postupka reč o istim okrivljenima i o životnom događaju koji se odigrao u istom prostornom okviru, činjenični opis prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, bitno je različit od činjeničnog opisa krivičnog dela iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ. Opis prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, odnosi se na narušavanje javnog reda i mira, verbalnu raspravu i zadavanje više udaraca rukama i nogama oštećenom u predelu tela, te zadobijanja vidnih povreda, pri čemu opis ovog prekršaja uopšte ne sadrži činjenice i radnje svakog okrivljenog ponaosob, u vezi upotrebe sredstava podobnih da telo teško povrede i zdravlje teško naruše (bejzbol palica i sredstvo koje je ličilo na pendrek), niti sadrži vrstu, težinu, lokalizaciju i opis svake nanete povrede oštećenom. Stoga se po nalaženju ovog suda, ne može reći da su činjenice koje su obuhvaćene pomenutim rešenjem prekršajnog suda, kojim je prema okrivljenima prekršajni postupak pravnosnažno obustavljen, identične onim činjenicama koje predstavljaju elemente krivičnog dela laka telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ, za koje su okrivljeni oglašeni krivim u krivičnom postupku, te u konkretnom slučaju nije ispunjen osnovni kriterijum da su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno gone ista (idem), a što dalje znači da se ne može ni raditi o pravnosnažno presuđenoj stvari, u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa stoga nisu postojale procesne smetnje za vođenje protiv okrivljenih druge vrste kaznenog postupka, povodom istog životnog događaja, u konkretnom slučaju, krivičnog postupka pred redovnim sudom.

Imajući u vidu navedeno, to su po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda, na štetu okrivljenih BB i AA, učinjena povreda postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored navedenog, branilac okrivljenih u zahtevu iznosi sopstvenu analizu i ocenu izvedenih dokaza, zaključujući da tokom postupka nije utvrđeno da je oštećeni povrede zadobio od „napadača“, koji su koristili oruđe i sredstva opisana u članu 122. stav 2. KZ, zbog čega branilac smatra da bi se u toj situaciji moglo raditi samo o krivičnom delu laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja pre donošenja prvostepene presude, a da su nižestepeni sudovi, postupajući suprotno, u konkretnom slučaju učinili povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Iznetim navodima, iako branilac formalno označava povredu zakona iz člana člana 439. tačka 2) ZKP, po nalaženju ovog suda, isti suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i na sopstvenoj verziji utvrđenog činjeničnog stanja izvodi zaključak u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u smislu odredbe člana 485. stav ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog zbog koga okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa se Vrhovni kasacioni sud nije ni upuštao u ocenu ovih navoda zahteva.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Marina Pandurović,s.r.                                                                                                                Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić