Protiv ovih rešenja, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog D.P., advokat Z.Z., zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP i povreda Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud uvaži zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači drugostepeno rešenje u stavu I i u odnosu na okrivljenog D.P. ukine privremeno oduzimanje imovine ili da ukine prvostepeno rešenje u stavu I i drugostepeno rešenje u stavu I i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovnu odluku, da se izvršenje prvostepenog rešenja u stavu I odloži odnosno prekine kao i da u smislu člana 488. stav 2. ZKP, bude obavešten o sednici veća.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog D.P., Republičkom javnom tužiocu, ali ga nije obavestio o sednici veća, kao ni branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa rešenjima, protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da u konkretnom slučaju nije ispunjen zakonski uslov iz člana 25. stav 1. tačka 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, jer vrednost imovine okrivljenog za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela ne prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara, što je propisan zakonski cenzus u smislu člana 2. stav 2. i člana 25. stav 1. tačka 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, za primenu ovog zakona. U vezi sa tim branilac u zahtevu ukazuje da nižestepeni sudovi poistovećuju subjektivitet pravnog i fizičkog lica, odnosno okrivljenog D.P. sa Preduzećem „T.“ – „N.“ i Preduzeća „T.“ i vrše sabiranje novčanog iznosa od 12.679,19 evra, koji se vodi na ime okrivljenog na računu kod K. B., sa imovinom Preduzeća „T.“ DOO B., na koji način je nepravilno utvrđeno da je imovina okrivljenog veća od 1.500.000,00 dinara.

Imajući u vidu da je branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podneo zbog povrede Zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, u vezi člana 25. stav 1. tačka 3) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koja je neosnovano isticana u žalbenom postupku, Vrhovni kasacioni sud prihvata razloge koje je na strani šest obrazloženja drugostepenog rešenja – Kž2 2343/14 od 19.01.2015. godine, dao Apelacioni sud u Beogradu i na iste upućuje, u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje i to da su izreke pobijanih rešenja protivrečne razlozima, koji su nejasni i u znatnoj meri protivrečni izvedenim dokazima. Nadalje, branilac navodi da je u oba pobijana rešenja povređena odredba člana 25. stav 1. tačka 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, imajući u vidu da u odnosu na okrivljenog ne postoji potreban stepen sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 2. tog zakona – član 234. stav 3. u vezi stava 2. KZ i dr., jer je krivično veće Višeg suda u Beogradu, rešenjem K 2013/14 od 09.06.2014. godine, vratilo optužnicu Tužilaštvu na dopunu, nalazeći da ne postoji potreban stepen sumnje u izvršenju krivičnih dela od strane okrivljenog, koji dokaz se prema navodima zahteva, u pobijanom rešenju ne pominje, a nižestepeni sudovi suprotno izvedenim dokazima i citiranom rešenju utvrđuju postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo ne obrazlažući iz kog dokaza to proizlazi, niti se navode dokazi koji bi potkrepili zaključak iznet u pobijanim rešenjima da je poslovna zgrada u ul. ... u B., proistekla iz krivičnog dela, kojim navodima se, po oceni ovog suda, ističe da pravnosnažna rešenja ne sadrže razloge o odlučnim činjenicama koje se odnose na uslove za privremeno oduzimanje imovine u smislu člana 25. stav 1. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje da je u pobijanim rešenjima nejasno svojstvo okrivljenog D.P., odnosno da li je on vlasnik ili je vlasnik treće lice, kao što je nejasna i njegova uloga u pogledu navodnog prenosa nepokretne imovine u ul. ..., u B., na Preduzeće „T.“ DOO B., te da je nerazumljivo obrazloženje drugostepenog rešenja na strani 6, stav 1. i 2. u pogledu uloge okrivljenog D.P. kao zamenika predsednika Upravnog odbora „T.“ o navodnom prenosu nepokretne imovine od Preduzeća „T.“ preko „N.“ i nazad do „T.“ jer okrivljeni kao zamenik predsednika Upravnog odbora navedenog preduzeća nije bio u poziciji da donosi odluku koja bi dovela do pribavljanja protivpravne imovinske koristi, čime se, po nalaženju ovoga suda u ovom delu zahteva ukazuje da su razlozi o odlučnim činjenicama nejasni. Sve navedeno predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja nije dozvoljen razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

U zahtevu branioca okrivljenog navodi se i to da u finansijskoj istrazi, suprotno članu 2, članu 17. i članu 19. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela nisu pribavljeni dokazi o odlučnim činjenicama i to: kolika je imovina okrivljenog P.D., koliki su njegovi zakoniti prihodi, a koliki su troškovi života okrivljenog i članova njegove porodice, iz kojih dokaza proizlazi osnovana sumnja da je imovina – iznos od 12.681,19 evra sa računa K. B., proistekla iz krivičnog dela, niti su pribavljeni dokazi o imovini i prihodima preduzeća „N.“, odnosno dokazi iz kojih proizlazi osnovana sumnja da je poslovna zgrada u ul. ..., proistekla iz krivičnog dela, kao i da je pogrešno utvrđenje nižestepenih sudova da je okrivljeni D.P. jedini vlasnik i osnivač Preduzeća „T.“ kasnije „N.“ Iznetim navodima se, u ovom delu zahteva, ukazuje da su pobijana rešenja doneta na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što takođe ne predstavlja razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, u vezi člana 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, koji je dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP. Međutim, imajući u vidu da branilac okrivljenog u zahtevu ne obrazlaže ovaj razlog pobijanja pravnosnažnih rešenja i da Vrhovni kasacioni sud u smislu člana 489. stav 1. ZKP, pravnosnažnu odluku ispituje u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, te da nije ovlašćen da po službenoj dužnosti tumači zahtev i ocenjuje u čemu se sastoji povreda zakona na koju se branilac poziva, to je ocenjeno da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Što se tiče navoda zahteva branioca okrivljenog da je okrivljenom u postupku za oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela povređeno pravo na suđenje u razumnom roku kao i pravo na pravično suđenje Vrhovni kasacioni sud ukazuje da povreda navedenih prava ne može biti predmet ispitivanja po ovom vanrednom pravnom leku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tač.2) i 3) ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                     Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                    Bata Cvetković,s.r.