Na osnovu člana 348. stav 6. Krivičnog zakonika Republike Srbije, od okrivljenog je oduzeto oružje i municija koje je okrivljeni nedozvoljeno držao.

Na osnovu člana 258. stav 4. ZKP, oštećeni BB je upućen da imovinsko pravni zahtev ostvari u parničnom potupku.

Na osnovu člana 264. stav 4. ZKP, okrivljeni je oslobođen od plaćanja sudskog paušala i troškova postupka, te isti padaju na teret budžetskih sredstava.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1109/19 od 17.12.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljenog AA i žalba Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu u delu odluke o krivičnoj sankciji, te je presuda Višeg suda u Zrenjaninu K 49/19 od 01.08.2019. godine potvrđena, dok je usvajanjem žalbe Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu presuda Višeg suda u Zrenjaninu ukinuta samo u delu odluke o troškovima krivičnog postupka i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti su podneli branioci okrivljenog AA, advokati Vićentije Darijević, Marina Milenković i Željana Stanić, zbog povrede zakona i to odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, člana 438. stav 1. tačka 7) i 9) ZKP i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahev za zaštitu zakonitosti kao osnovan i ukine u celini presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i presudu Višeg suda u Zrenjaninu, te predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak ili da presudu preinači, tako što će usvojiti žalbu branilaca okrivljenog i osloboditi okrivljenog od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, kao i povredu iz člana 439. tačka 1.ZKP, dok u odnosu na povredu iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, nema propisan sadržaj.

Branioci okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuju da je „nastupila delimična zastarelost“ krivičnog gonjenja u odnosu na krivično delo iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ RS, jer je, u izreci presude, kao vreme izvršenja krivičnog dela označen period od 2001. do 20.02.2019. godine, pa imajući u vidu rok zastarelosti od 15 godina od izvršenja krivičnog dela, za vremenski period od neutvrđenog dana 2001. do početka 2004. godine je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

U odredbi člana 16. Krivičnog zakona Republike Srbije navedeno je da je krivično delo izvršeno u vreme kada je izvršilac radio ili bio dužan da radi, bez obzira kad je posledica dela nastupila.

Izrekom prvostepene presude okrivljeni AA je pod tačkom 3. oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ RS, a kao vreme izvršenja krivičnog dela u prvostepenoj presudi je označen period „od neutvrđenog datuma 2001. godine pa do 20.02.2019. godine“, pri čemu radnju izvršenja krivičnog dela čini – neovlašćeno držanje bez isprave nadležnog organa, veće količine vatrenog oružja i municije i konvertibilnog oružja. Radnja krivičnog dela je, prema tome, trajnog karaktera sa određenim trajanjem u prošlosti, ali se ona završila danom 20.02.2019. godine kada je prestalo protivpravno stanje. Prema tome, rok zastarelosti je počeo da teče od poslednjeg dana neovlašćenog držanja oružja kao vremena izvršenja krivičnog dela. Stoga su ocenjeni neosnovani navodi o zastarelosti krivičnog gonjenja i u tom smislu povredi odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

U vezi sa vremenom izvršenja krivičnog dela iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ RS, branioci u zahtevu ukazuju i da je prvostepeni sud samoinicijativno izmenio predmet optužbe u pogledu vremenskog perioda izvršenog krivičnog dela, što je dovelo do toga da je opis inkriminacije krivičnog dela iz presude u suprotnosti sa optužbom, čime je učinjena povreda odredbe člana 420. stav 1. ZKP i odredbe člana 438. tačka 1) stav 1. tačka 7) i 9) ZKP na štetu okrivljenog.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP predviđeno je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Označenjem vremenskog perioda kako stoji u prvostepenoj presudi, nije narušen identitet optuženja, jer je i u optužnici i u izreci presude kao vreme do kada je okrivljeni bez dozvole nadležnih organa držao veću količinu oružja i municije označen datum 20.02.2019. godine. Prvostepeni sud je izmenio optužbu utoliko što je umesto reči „u neutvrđenom vremenskom periodu“, preciznije odredio vreme početka radnje tako što ga je označio kao „od neutvrđenog datuma 2001. godine“. Imajući u vidu da kod krivičnog dela iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ početak radnje krivičnog dela koja je trajna po svojoj prirodi, nije od značaja za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela, to preciziranje datuma početka radnje znači samo prilagođavanje izreke presude utvrđenom činjeničnom stanju čime se ne vrši prekoračenje optužbe.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz navedenih razloga nije došlo do povrede odredbe člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, u vezi člana 420. stav 1. ZKP, na koju se u zahtevu neosnovano ukazuje.

Pogrešna primena krivičnog zakona u smislu povrede odredbe člana 439. tačka 1) ZKP se, po mišljenju branilaca, ogleda u pogrešnom razdvajanju istog predmetnog događaja prema istom zaštitnom objektu – životu i telesnom integritetu istog oštećenog – BB na dva krivična dela – krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ i krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, iako se, po tom stavu – radi o prividnom idealnom sticaju. Međutim, u izreci prvostepene presude jasno su razdvojene radnje ova dva krivična dela. Iako su obe radnje izvršene prema istom oštećenom, one su nezavisne jedna od druge jer je radnja lake telesne povrede prema oštećenom BB završena, a radnja ugrožavanja sigurnosti se odigrala naknadno, u drugačijoj sistuaciji, nakon dolaska interventne patrole policije i u njihovom prisustvu i uperena je ne samo prema oštećenom BB, već i prema oštećenom VV, zbog čega se ne radi o događaju u kontinuitetu niti o jedinstvenoj radnji izvršenja krivičnog dela. U izreci presude su opisani svi elementi dva krivična dela i to krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. KZ i krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koja su samostalna jedno u odnosu na drugo, pa je zahtev i u pogledu povrede odredbe člana 439. tačka 1) ZKP ocenjen kao neosnovan.

Ista povreda se, po navodima zahteva, ogleda i u propustu prvostepenog suda da u opisu krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ navede konkretnu odredbu važećeg Zakona o oružju i municiji, koja je prekršena.

Izreka presude, u odnosu na ovo krivično delo sadrži sve potrebne elemente koji su propisani odredbom člana 348. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ RS, a protivpravnost se ogleda u „neovlašćenom držanju veće količine oružja i municije bez isprave nadležnog organa“, pa činjenica da nije eksplicitno navedena odredba Zakona o oružju i municiji koja je prekršena ne dovodi u pitanje zaključak o postojanju krivičnog dela niti njegovu pravnu kvalifikaciju. Stoga je i u odnosu ovo krivično delo neosnovan navoda zahteva da je učinjena povreda iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti u pogledu povreda odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) i 9) kao i povredbe odredbe člana 439. tačka 1) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti je označena i povreda odredbe člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, ali bez objašnjenja u čemu se ona sastoji i bez navođenja razloga za osporavanje pravnosnažne presude u pogledu ove povrede.

Kako je Vrhovni kasacioni sud, prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca, vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, te delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, što je izričito propisano odredbom člana 489. stav 1. ZKP, to znači da sud, odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukoliko razlozi povrede zakona nisu izričito navedeni, nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje o kojoj se povredi zakona radi, pa kako podneti zahtev u ovom delu nema propisani sadržaj, to je isti u odnosu na povredu odredbe člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP odbačen.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u odnosu na povredu iz člana 438. stav. 1. tačka 7.) ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                                            Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić