Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, advokat Apro Ljubomir podnetim zahtevom ukazuje da je donošenjem pobijanih rešenja učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, odnosno da je primenjen zakon koji se ne može primeniti, jer se u konkretnom slučaju na okrivljenog ima primeniti zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela (član 5. stav 1. KZ), a u slučaju da je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon jednom ili više puta da se primenjuje zakon koji je najblaži za učinioca (član 5. stav 2. KZ), a što je u konkretnom slučaju zakon po kome je za suđenje nadležan Osnovni sud u Vrbasu.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane.

Naime, pitanje stvarne nadležnosti je organizacione i procesno pravne prirode, koje je regulisano odredbama Zakona o uređenju sudova i Zakonikom o krivičnom postupku (član 34. - 36.).

Članom 5. stav 2. KZ propisana je obavezna primena blažeg zakona, koja odredba je materijalnopravne prirode i odnosi se na obaveznu primenu blažeg krivičnog zakona na okrivljenog, ali ne i na primenu organizacionih i procesnih normi kao što je to u konkretnom slučaju.

Dakle, pitanje stvarne nadležnosti suda, je nezavisno od pitanja koji će krivični zakon biti primenjen na učinioca krivičnog dela.

Nadležnost suda utvrđuje se prema zaprećenoj kazni propisanoj krivičnim zakonikom u vreme ispitivanja stvarne nadležnosti, a sud je prema odredbama člana 34. stav 1. ZKP dužan da pazi na svoju stvarnu nadležnost i čim primeti da nije nadležan, rešenjem se oglasi nenadležnim, a po pravnosnažnosti tog rešenja, predmet upućuje nadležnom sudu, što je u konkretnom slučaju pravnosnažnim rešenjem pravilno i učinjeno.

Ovo stoga što je za krivično delo sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje iz člana 322. stav 4. u vezi stava 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika prpisana kazna zatvora od 3 do 12 godina, za koje krivično delo je nadležan Viši sud u Somboru (član 23. stav 1. tačka 1. Zakona o uređenju sudova „Službeni glasnik RS“ broj 116/08, 104/09 ... 101/11, 101/13).

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak iznet u pobijanom drugostepenom pravnosnažnom rešenju da će ocenu koji krivični zakon se ima primeniti na okrivljenog kao blaži, prilikom presuđenja dati stvarno nadležan sud koji postupa u konkretnoj krivičnoj stvari.

Nalazeći iz iznetih razloga, da pobijanim pravnosnažnim rešenjima nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koju se ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                 Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić