Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 172/17 od 31.10.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Zorana Trbuka i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 297/2016 od 31.03.2017. godine, je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Zoran Trbuk, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, odnosno da iste preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 486. stav 1. i člana 487. stav 1. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Zorana Trbuka, je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. ZKP propisani su razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane ovlašćenih lica za podnošenje zahteva (član 483. stav 1. ZKP), pa je između ostalih, u članu 485. stav 1. tačka 1. ZKP kao razlog predviđena povreda zakona.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP propisano je da okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog taksativno nabrojanih povreda tog zakonika, učinjenih u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim sudom.

Shodno navedenoj odredbi člana 485. stav 4. ZKP pravo okrivljenog za podnošenje zahteva, preko svog branioca, zbog povrede zakona je, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, ograničeno na povrede koje su taksativno navedene u stavu 4. člana 485. ZKP. Dakle, okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tač. 1) do 3) i članu 441. st. 3. i 4. ZKP, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom.

U konkretnom slučaju branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja istoga samo je formalno označio da je navedenim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodima da se iste zasnivaju na video zapisu KDP 270/39, na kom dokazu se presuda ne može zasnivati, pri čemu nije ukazao zbog čega je ovaj dokaz, shodno odredbi člana 16. stav 1. ZKP neposredno ili posredno, sam po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

S tim u vezi, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti polemiše sa verodostojnošću i autentičnošću predmetnog video zapisa, navodima da isti ne sadrži tonski zapis, zbog čega, bez obzira što su se akteri predmetnog događaja prepoznali na ovom video zapisu, sud je morao da odredi veštačenje video zapisa u pitanju, radi utvrđivanja njegove verodostojnosti i autentičnosti, što nije učinio.

Potom, branilac okrivljenog, pozivajući se na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP zbog koje povrede podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, u zahtevu navodi da se na nalazu i mišljenju veštaka sudske medicine sa dopunom istog presuda ne može zasnivati, pri čemu ne ukazuje zbog čega smatra da je ovaj dokaz nedozvoljen, dok je u obrazloženju zahteva naveo da je osnovni nalaz veštaka kontradiktoran dopuni istoga u pogledu okolnosti da je veštak u dopunskom nalazu istakao da je uvidom u video snimak uočio da je oštećeni u samoodbrani podigao obe podlaktice u visini glave, što je suprotno i događaju zabeleženom video zapisom.

Takođe, branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, pri čemu ne ukazuje zbog čega smatra da presudom nije potpuno rešen predmet optužbe, dok je u obrazloženju zahteva naveo da izvedeni dokazi ne pružaju osnov za zaključak da je okrivljeni kritičnom prilikom izvršio krivično delo u pitanju na način predstavljen izrekom pravnosnažne presude, posebno imajući u vidu da sud nije prihvatio predlog odbrane da sud odredi neuropsihijatrijsko veštačenje okrivljenog na okolnost postojanja afektnog stanja kod istoga.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iznetim navodima zahteva branilac okrivljenog pozivajući se na povrede zakona, u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom, a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća ovog okrivljenog u izvršenju krivičnog dela u pitanju.

Međutim, kako citiranom odredbom člana 485. stav 4. ZKP koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni preko svog branioca shodno ograničenju njegovih prava pravima koji u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka po osnovu pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Zorana Trbuka, ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi člana 485. stav 4. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić