Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Posl.br. Kž1 1528/15 od 28.01.2016. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu branioca okr. M.M. izjavljenu protiv presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Posl.br. 4K-49/14 od 14.10.2015. godine i navedenu prvostepenu presudu potvrdio.

Branilac okr. M.M., adv. B.Đ., podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, iz razloga predviđenih u članu 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP, zbog povrede zakona - član 439. stav 1. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Posl.br. 4K-46/14 od 14.10.2015. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Posl.br. Kž1 1528/15 od 28.01.2016. godine osnovan i da ukine delimično (u osuđujućem delu) prvostepenu presudu i odluku donetu po redovnom pravnom leku ili da preinači presude u korist okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. M.M. je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Neosnovano branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da radnje okrivljenog koje sud utvrđuje prvostepenom presudom, a koje se sastoje u naručivanju robe od strane okrivljenog kao direktora i jedinog ovlašćenog i zaposlenog lica u DOO „N. P.“ i neplaćanju iste u roku dospeća, ne predstavljaju biće krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, odnosno da u tim radnjama uopšte nema krivičnog dela, već se radi isključivo o građanskopravnom odnosu.

Nasuprot izloženim navodima zahteva, iz činjeničnog opisa dela u optužnom aktu i izreci prvostepene presude, koja je potvrđena drugostepenom presudom, prema kojem je okrivljeni u stanju uračunljivosti, sa umišljajem, iskoristio položaj odgovornog lica (direktora) u preduzeću „N. P.“ iz N.P., da zaključi ugovor o poslovnoj saradnji sa preduzećem „U. I.“ iz K. i po tom osnovu, u označenom vremenskom periodu, preuzme robu navedenog preduzeća (motorno ulje i akumulatori) i deo te robe prodao „na crno“, a novac od prodaje u iznosu od 2.573.733,00 dinara zadržao za sebe, uz fiktivno prikazivanje u poslovnoj dokumentaciji preduzeća da je robu prodao preduzeću „J. P.“ iz B., te na taj način pribavio sebi protivpravnu imovinsku korist u navedenom iznosu, proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, za koje je pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim.

Sledstveno rečenom, o utvrđenom načinu zloupotrebe položaja odgovornog lica i pribavljanja protivpravne imovinske koristi (prodajom robe mimo preduzeća, „na crnoi zadržavanju novca za sebe“), okolnost istaknuta u zahtevu branioca okrivljenog, da su u izreci prvostepene presude izostavljene konkretne radnje okrivljenog iz optužbe, u vezi sačinjavanja fiktivne dokumentacije o prometu robe preko preduzeća (pet računa opremnica), a iz razloga što te radnje falsifikovanja službene isprave predstavljaju samo način izvršenja krivičnog dela iz člana 234. KZ i konzumirane su tim delom (a ne iz razloga što nisu dokazane, kako neosnovano tvrdi branilac okrivljenog u zahtevu), nije od uticaja na postojanje krivičnog dela u pitanju u preostalim inkriminisanim radnjama okrivljenog.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da pobijana prvostepena presuda ne sadrži razloge za zaključak suda da nabavljanje robe od strane direktora kao odgovornog lica jednočlanog društva sa ograničenom odgovornošću predstavlja iskorišćavanje položaja odgovornog lica, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da se zaključak suda da je okrivljeni sačinjavao lažne račune otpremnice o prodaji robe preduzeću „J. P.“ zasniva na nalazu i mišljenju veštaka F.N.K. koji je neprihvatljiv zbog njene ocene da predmetni dokaz nije sačinjen u skladu sa Pravilnikom o evidenciji prometa roba i usluga, na koju ocenu dokaza i tumačenje podzakonskog akta nije ovlašćena kao veštak, kao i da je sud zanemario činjenicu da predmetne službene isprave sadrže potpis ovlašćenog lica preduzeća „J. P.“ i pečat preduzeća, a da okolnost da je kompletna dokumentacija navedenog preduzeća nedostupna državnim organima, kao i da je vlasnik preduzeća S.P. nedostupna i u bekstvu, ne mogu biti dokaz koji ide u prilog optužnice. Ovim navodima zahteva, kao i ukazivanjem da je imovinskopravni zahtev za naknadu štete oštećenom dosuđen u iznosu od 2.573.733,00 dinara i pored ukazivanja branioca u završnoj reči da je okrivljeni taj dug smanjio dodatnom uplatom iznosa od 250.000,00 dinara, osporava se pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u pobijanoj pravnosažnoj presudi.

Međutim, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno branilac okrivljenog u granicama prava koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP) mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP ni zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pa je zahtev branioca okr. M.M. u delu u kojem je podnet iz navedenih razloga, ocenjen kao nedozvoljen.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog u uvodu zahteva ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, ali obrazloženje zahteva ne sadrži navode u čemu se konkretno sastoji ova povreda zakona, koji navodi i razlozi, u smislu odredbe člana 484. ZKP, predstavljaju obaveznu sadržinu zahteva za zaštitu zakonitosti podnetog zbog povrede zakona. Kako, dakle, zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj, to nije predmet ispitivanja od strane ovog suda (član 489. stav 1. ZKP).

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tač. 2) i 3) ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, odnosno iz razloga što nema propisan sadržaj.

Zapisničar                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                                                                     Janko Lazarević,s.r.