U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Biljane Sinanović, Svetlane Tomić Jokić i Bojane Paunović, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Miroslava Stankovića i dr, zbog krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miroslava Stankovića - advokata Fanka Ivana, podnetom protiv pravosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu 8K br. 81/22 od 27.10.2022. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 736/23 od 14.09.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 23.04.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miroslava Stankovića - advokata Fanka Ivana, podnet protiv pravosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu 8K br. 81/22 od 27.10.2022. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1 736/23 od 14.09.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu 8K br. 81/22 od 27.10.2022. godine okrivljeni Miroslav Stanković, pored okrivljenog AA, oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela falsifikovanje novca iz člana 223. stav 2. KZ, za koje mu je sud prethodno utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara i zbog krivičnog dela falsifikovanje novca u produženom trajanju iz člana 223. stav 1. u vezi člana 61. KZ, za koje mu je sud prethodno utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 3 godine i 3 meseca i novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara, te je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 4 godine i novčanu kaznu u iznosu od 300.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od jednog meseca od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko istu ne plati u ostavljenom roku sud će je zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. U izrečenu kaznu zatvora okrivljenom je uračunato i vreme provedeno u zadržavanju i pritvoru od 12.07.2014. godine do 10.10.2014. godine i od 11.03.2017. godine do 13.03.2017. godine. Prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti oduzimanje predmeta i odlučeno je o troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 736/23 od 14.09.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, branioca okrivljenog AA i branioca okrivljenog Miroslava Stankovića i presuda Višeg suda u Beogradu 8K br. 81/22 od 27.10.2022. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Miroslava Stankovića - advokat Fanka Ivan, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu, ali pred potpuno izmenjenim većem ili ukine drugostepenu presudu i predmet vrati apelacionom sudu na ponovno suđenje, pred potpuno izmenjenim većem ili iste preinači i okrivljenog Miroslava Stankovića oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret ili okrivljenog oslobodi plaćanja novčane kazne.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miroslava Stankovića je neosnovan.

Branilac okrivljenog kao razlog ponošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) u vezi člana 37. stav 1. i 2. ZKP, koju obrazlaže navodima da su u donošenju pobijane drugostepene presude učestvovale sudije Milimir Lukić, kao predsednik veća i Olivera Anđelković kao član veća, a koje sudije su prethodno učestvovale u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2-75/18 od 16.01.2018. godine i to sudija Milimir Lukić kao predsednik veća, a sudija Olivera Anđelković, kao član veća, kojim je odbijena žalba branioca okrivljenog Miroslava Stankovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K br. 166/15 od 29.12.2017. godine, kojim je prema okrivljenom produžena mera zabrana napuštanja boravišta. U obrazloženju označenog rešenja izražen je stav sudije Milimira Lukića i sudije Olivere Anđelković o postojanju opravdane sumnje da je okrivljeni Miroslav Stanković opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret u ovom krivičnom postupku. Po stavu odbrane, zbog napred navedenog nepristrasnost pomenutih sudija dovedena je u pitanje, pa ih je trebalo izuzeti od odlučivanja u drugostepenom postupku i donošenju drugostepene presude.

Svoj stav da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, odbrana okrivljenog zasniva na odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, odredbama člana 37. stav 1. ZKP i člana 2. tačka 18) ZKP, kao i odlukama Evropskog suda za ljudska prava.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miroslava Stankovića su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da su, sudije Milimir Lukić i Olivera Anđelković učestvovale u donošenju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 75/18 od 16.01.2018. godine i to u drugostepenom veću koje je odlučivalo o žalbama na rešenje o produženju mere zabrana napuštanja boravišta.

Odredbom člana 2. tačka 17) ZKP propisano je da je „osnov sumnje“ skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 19) ZKP propisano je da je „opravdana sumnja“ skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe.

Radi očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnog suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili sa predmetom, pa je tako, između ostalog, u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, postoji ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, između ostalog, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano– član 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka o kojoj je reč i na koju se branilac okrivljenog poziva, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP, što u ovom predmetu nije slučaj.

Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka, u svakom konkretnom slučaju, predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o pritvoru, odnosno nekoj od mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti, o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni okrivljeni. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv okrivljenog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija.

Evropski sud za ljudska prava u navedenoj odluci dalje ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o produženju pritvora nisu ista kao pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni – Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96, stav 55.

Iz svega navedenog proizlazi da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru, odnosno o nekoj od mera obezbeđenja prisustva okrivljenog, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru, odnosno drugih odluka te vrste, zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili ne. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje, u svakom pojedinačnom predmetu, a kako je to već navedeno.

Uvidom u rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2 75/18 od 16.01.2018. godine, koje branilac označava u podnetom zahtevu, utvrđeno je da se prilikom odlučivanja i donošenja ovog rešenja sud nije bavio ocenom dovoljnosti dokaza niti se upuštao u pitanje krivice okrivljenog, već samo žalbenim razlozima vezanim za primenu mere obezbeđenja prisustva okrivljenog – zabrana napuštanja boravišta, odnosno ne razmatrajući krivicu okrivljenog izvan granica osnovane sumnje da je učinio krivična dela za koja se tereti.

Pri tome, Vrhovni sud ukazuje da, iako terminološki koristi termin „opravdana sumnja“, Apelacioni sud u Beogradu ne navodi ocenu dokaza, niti su sudije izrazile visok stepen i jasnoću u pogledu krivice okrivljenog i to u većoj meri od onoga što je neophodno za donošenje odluke o meri zabrana napuštanja boravišta, već su cenjene okolnosti vezane za žalbene navode, bez bavljenja dokaznim razlozima.

S obzirom na navedeno, nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Miroslava Stankovića.

Pored iznetog, branilac okrivljenog Miroslava Stankovića označava i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlaže navodima da izreka prvostepene presude sadrži u bitnom različit činjenični opis radnje izvršenja krivčinog dela, u odnosu na opis radnje iz dispozitiva optužnog akta, ali i drugačiji opis radnje krivičnog dela u delu u kome se navode podaci o falsifikovanim novčanicama, u odnosu na opis dat u optužnom aktu, zbog čega je, prema stavu odbrane, optužba prekoračena. U vezi sa iznetim, branilac ukazuje da se u izreci presude u stavu A) navodi: „...kod optuženog Stanković Miroslava su istog dana i na istom mestu pronađene tri falsifikovane lažne novčanice u apoenima od po 1.000,00 dinara koje je optuženi pribavio u nameri da ih stavi u opticaj kao prave ...“ dok se u optužnici KTO 80/15 od 30.10.2015. godine nigde ne navodi reč „lažne“ novčanice. Po stavu odbrane, sud je dodajući reč „lažne“ novčanice dodao i bitan elemenat krivičnog dela falsifikovanje novca i time optužbu prekoračio.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Na navedenu povredu zakona odbrana okrivljenog ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome, na strani 3, stav četiri, dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Branilac okrivljenog Miroslava Stankovića, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koju obrazlaže navodima da je sud primenio zakon koji nije mogao da primeni, obzirom da Krivičnim zakonikom važećim u vreme izvršenja krivičnih dela, koja su okrivljenom stavljena na teret, nije bilo propisano izricanje novčane kazne, kao obavezne kazne. Po stavu odbrane, novčana kazna je propisana kao obavezna tek kasnijim izmenama i dopunama KZ, zbog čega je bilo neophodno primeniti zakon, koji je blaži po učinioca, shodno članu 5. stav 2. KZ.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po stavu ovog suda, se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) u vezi člana 5. KZ.

Odredbom člana 5. Krivičnog zakonika regulisano je vremensko važenje krivičnog zakonodavstva tako što je članom 5. stav 1. KZ propisano da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a odredbom člana 5. stav 2. KZ je propisano da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni Miroslav Stanković pravnosnažno osuđen za radnje koje je izvršio dana 12.07.2014. godine i tokom juna meseca 2015. godine, kao i u periodu od avgusta 2015. godine do novembra meseca 2015. godine, kada je na snazi bio Krivični zakonik („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/09 koji se primenjivao od 11.09.2009. godine do 28.02.2018. godine).

Odredbom člana 223. stav 1. KZ („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/09) propisano je da ko napravi lažan novac u nameri da ga stavi u opticaj kao pravi ili ko u istoj nameri preinači pravi novac kazniće se zatvorom od 2 do 12 godina i novčanom kaznom, dok je u stav u 2. istog člana propisano da ko pribavlja lažan novac u nameri da ga stavi u opticaj kao pravi ili ko lažan novac stavlja u opticaj, kazniće se zatvorom od 1 do 10 godina i novčanom kaznom.

Imajući u vidu napred navedeno, netačni su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da u vreme izvršenja krivičnih dela koja su okrivljenom stavljena na teret i za koja je pravnosnažnom presudom oglašen krivim nije bilo propisano izricanje novčane kazne kao obavezne.

Do vremena presuđenja, krivični zakon je menjan tako što je krivično delo falsifikovanje novca propisano i sankcionisano odredbom člana 241. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 94/16), kojom je za propisano delo u stavu 1. i 2. propisana ista kazna zatvora i to u stavu 1. od 2 do 12 godina i novčana kazna, dok u stav u 2. od 1 do 10 godina i novčana kazna.

To dalje znači da je izmenom Krivičnog zakonika koji je važio u vreme presuđenja propisana ista kazna kao i Krivičnim zakonikom koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, te je po stavu Vrhovnog suda, pravilno nižestepeni sud okrivljenog osudio i na novčanu kaznu, a kako je to bliže opredeljeno u izreci pobijane pravnosnažne presude.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 491. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća – sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković