Presudom Osnovnog suda u Boru 2K broj 378/16 od 13.03.2018. godine, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje delo je osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 10.000,00 dinara. Istovremeno je određeno da je okrivljeni dužan da izrečenu kaznu plati u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, te da ukoliko se ista ne može naplatiti, biće zamenjena kaznom zatvora tako što će se svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne računati kao jedan dan kazne zatvora.

Istom presudom, okrivljeni AA je obavezan da na ime paušala plati iznos od 8.000,00 dinara, te da nadoknadi troškove krivičnog postupka privatnoj tužilji BB u ukupnom iznosu od 91.960,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudne naplate, a privatna tužilja BB je radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućena na parnični postupak.

Presudom Višeg suda u Zaječaru 2Kž1 broj 79/18 od 19.03.2019. godine, pored ostalog, odbijene su kao neosnovane žalba branioca okrivljenog AA – advokata Pauna Jovanovića i žalba punomoćnika privatnog tužioca BB, advokata Dušana Kraljevića, a presuda Osnovnog suda u Boru 2K broj 378/16 od 13.03.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Paun Jovanović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za predmetno krivično delo, te da privatnu tužilju obaveže da okrivljenom nadoknadi troškove krivičnog postupka po osnovu zastupanja od strane branioca, a sve prema Advokatskoj tarifi.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev je osnovan.

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ističe da je pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je privatnom tužbom privatne tužilje BB od 09.11.2016. godine, koja je precizirana na glavnom pretresu održanom dana 17.01.2018. godine, okrivljenom AA stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 2. KZ, koje je učinio tako što je dana 10. avgusta 2016. godine, putem štampe, na svom fejsbuk profilu objavio: „Ovde završavaju ubijeni psi u JKP ... . Jutros je BB poubijala pse kakve, koje, agresivne ili ne, štence, to mi ne možemo saznati...“ pri čemu je bio svestan svog dela, njegove zabranjenosti i hteo njegovo izvršenje.

Presudom Osnovnog suda u Boru 2K broj 378/16 od 13.03.2018. godine, okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koje je prema navodima izreke učinjeno tako što je „dana 10.08.2016. godine u uračunljivom stanju, u nameri da uvredi privatnu tužilju BB na svom fejsbuk profilu objavio: Ovde završavaju ubijeni psi u JKP .. . Jutros je BB poubijala pse kakve, koje, agresivne ili ne, štence, to mi ne možemo saznati... na koji način je okrivljeni svestan značaja izrečenih odnosno napisanih reči uvredio privatnu tužilju BB“.

Iz navedenog proizilazi da se činjenični opis dat u izreci pravnosnažne presude u bitnom razlikuje od onog navedenog u optužnom aktu – privatnoj tužbi, obzirom da je prvostepeni sud u izreci presude naveo da je okrivljeni predmetno krivično delo izvršio „ u uračunljivom stanju, u nameri da uvredi privatnu tužilju BB“ te da je objavljujući izjavu na svom fejsbuk profilu okrivljeni „svestan značaja izrečenih, odnosno napisanih reči uvredio privatnu tužilju BB“, a što nije bilo obuhvaćeno privatnom tužbom privatne tužilje.

Kako, dakle, prvostepeni sud nije ostao u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, to je učinjenim izmenama prekoračio optužbu, i to u pogledu bitnog obeležja krivičnog dela u pitanju, to jest subjektivnog obeležja tog dela umišljaja koji sud u izreci označava kao „nameru vređanja“, čime je pobijanu presudu doneo uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na šta se osnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Samim tim, osnovano se u podnetom zahtevu ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Naime, kada je u pitanju krivično delo uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koje je učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava, ili na javnom skupu (u konkretnom slučaju preko fejsbuk profila), u stavu 4. istog člana predviđeno je da se neće kazniti učinilac ako je izlaganje dato, pored ostalog, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja.

Dakle, odredbom stava 4. člana 170. KZ, predviđen je osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela. Krivično delo uvrede neće postojati, ukoliko su kumulativno ostvareni objektivni i subjektivni uslovi, i to objektivni – da je uvredljiva izjava data, između ostalog, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, a subjektivni – da kod onog čija izjava objektivno predstavlja uvredu nekog lica, odnosno povredu njegove časti, nije postojala namera omalovažavanja.

U konkretnom slučaju, privatna tužba privatne tužilje ne sadrži zakonska obeležja predmetnog krivičnog dela, obzirom da je izlaganje okrivljenog preko fejsbuk stranice učinjeno radi zaštite životinja, pri čemu nije dato u nameri omalovažavanja privatne tužilje, a kod nedostataka ovih bitnih elemenata predmetnog krivičnog dela, nema ni krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Naime, privatnom tužbom nije stavljeno okrivljenom na teret da je delo izvršio u nameri omalovažavanja, pa ni da je okrivljeni hteo da uvredi privatnu tužilju, što znači da delo koje je okrivljenom stavljeno na teret nije krivično delo, jer ne sadrži subjektivne elemente predmetnog krivičnog dela. Ovo bitno obeležje predmetnog krivičnog dela utvrđeno je izrekom pravnosnažne presude i predstavlja prekoračenje optužbe. Dakle, kako delo opisano u privatnoj tužbi ne sadrži subjektivno obeležje predmetnog krivičnog dela, to u konkretnom slučaju nema ni krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Osim toga, javne ličnosti, kao što je u konkretnom slučaju privatna tužilja (koja je rukovodilac odnosno odgovorno lice u JKP ...), trebalo bi da pokažu veću toleranciju prema kritici iznetoj u medijima, odnosno preko društvenih mreža, čak i u situaciji kada ta kritika obuhvata preterivanja i provokacije, budući da zaštita časti i ugleda takve ličnosti ne može imati jaču pravnu zaštitu od prava na slobodu izražavanja garantovanu članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U prilog tome govori i presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lepojić protiv Srbije, a u kojoj se konstatuje da sloboda izražavanja predviđena članom 10. predstavlja jedan od suštinskih temelja jednog demokratskog društva. U navedenoj presudi, sud je potvrdio pravo da se saopštavaju, u dobroj nameri, informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kada to podrazumeva štetne izjave pojedinaca.

Stoga su, i to prvostepeni sud oglašavajući okrivljenog AA krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a drugostepeni sud potvrđivanjem prvostepene presude, učinili povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, što se osnovao ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kao osnovan i pobijane pravnosnažne presude preinačio tako što je na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP okrivljenog oslobodio od optužbe da je izvršio krivično delo bliže navedeno u izreci ove presude.

Imajući u vidu da je okrivljeni oslobođen od optužbe, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 265. stav 3. ZKP, obavezao privatnu tužilju BB da okrivljenom AA plati troškove krivičnog postupka, o čijoj će visini odlučiti prvostepeni sud posebnim rešenjem.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica,s.r.                                                                                                       Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić